„ПОНИЗИЛИ СМО СРБИЈУ И НАПРАВИЛИ СРА*Е“ Угледни “Фигаро” не бира речи у осуди скандала са распоредом седења у Паризу | Жиг Инфо

„ПОНИЗИЛИ СМО СРБИЈУ И НАПРАВИЛИ СРА*Е“ Угледни “Фигаро” не бира речи у осуди скандала са распоредом седења у Паризу

Угледни париски дневни лист „Фигаро“ објавио је веома оштар и критичан коментар на рачун Француске због грубе грешке са распоредом седења на свечаности обележавања Дана победе у Паризу 11. новембра, када је Србија потиснута у други план.

„Фигаро“ је најстарији француски дневни лист, основан још 1826. године, а данас важи за један од најугледнијих и најтиражнијих. Коментар, који је потписао Жан Кристоф Бисон, заменик главног и одговорног уредника, преносимо у целини.

„‘Направили смо сра*е.’ Овај израз је употребио један виши члан протоколарне службе Јелисејске палате, задужен за распоређивање шефова држава и влада на почасној трибини 11. новембра, на обележавању Дана примирја.

 

Док су око свог домац́ина, Емануела Макрона, седели председници Русије, Сједињених Држава, Италије и Румуније, земаља које су се придружиле Француској током Великог рата, али и председници Бугарске и Турске и немачка канцеларка, који би били на челу непријатељских земаља пре једног века, један човек, огроман по величини, био је спуштен ниско и тражено му је да седне у галерију насупрот камере, међу разним другим званицама, заменицима министара, дипломатама. Његово име? Александар Вучић. Председник Србије.

Србије. Земље због које је Француска ушла у рат 1914. године и у савез и због дипломатије и геополитике, али и због историјских веза (1389. године, звона Нотр Дама су звонила у поздрав онога што се сматрало победом српских хришћана над отоманским муслиманима у Косовској бици), војних веза (у 19. веку је у Србији чак постојао министар рата који је био Француз – Иполит Монден) и економских (1914. године је четири петине српског дуга било у француском капиталу, који је значајно уложен у руднике, железнице и банке у земљи).

Земље која је видела како 1,2 милиона њене деце нестаје током сукона: 28 одсто целе њене популације – један тужан рекорд.

Земље која је, од прошле године, умножила церемоније, омаже и манифестације које одају почаст једном срдачном пријатељству и другарству у заједничким борбама, симболизованим хиљадама гробова француских војника и српских бораца поређаних по гробљима у Солуну, Монастиру, Скопљу или Београду, свим територијама које су српске и француске дивизије заједно ослободиле на источном фронту.

Земље која је толико дирнула Французе пре једног века због мучеништва кроз које је прошла због аустроугарских, немачких и бугарских трупа, али и због албанских бандита који су мучили њену војску током повлачења у зиму 1916. године, да су десетине комитета за помоћ и хуманитарних асоцијација успоставиле ‘Дане Срба’ како би новац, одећу и храну скупљали и слали у ‘земљу хероја’.

Земље чији је краљ Петар Карађорђевић толико волео Француску да је био део њене војске 1870. године (у пуку Легије странаца) у борби против Пруса.

Земље из које је у јулу 1914. године дошла прва жртва савезника (гимназијалац стар 16 године који је погинуо при бомбардовању Београда од стране аустријских топова) и одакле је у августу дошла наша прва победа (Церска битка).

Земље која је пре четири године поздрављена симпозијумима на Сорбони (понекад у присуству председника Рајмонда Поенкареа) и објављивањем на десетина књига (међу којима је и стрип: “Авантуре малог српског војника”), брошурама које хвале „овај мали народ по имену, али велики по души”, уз текстове Аполинера, Пјера Лотија или Едмонда Ростанда.

Земље која је могла да поново изгради своју војску захваљујући француским колегама са Крфа и Бизерта и која је у Ажаксјоу, Бастиљи, Ници, Греноблу, Паризу, Сент Етјену или Бордоу нашла градове домаћине за хиљаде својих ученика и студената који су побегли од рата, глади и болести.

Земље која је после рата поставила маршала Франшеа д’Епереа за војводу њене војске и почасног грађанина њеног главног града Београда, чијем је ослобађању он допринео 1. новембра 1918. године.

Ту је земљу, која је дошла у Париз (у облику свог председника) са свим њеним патњама, боловима и жртвама поднетим за савезничке циљеве, Француска одлучила да понизи 11. новембра. Понижење је реч која није довољно снажна. Можемо да замислимо како се Александар Вучић осећао када је испред себе видео како међу Трампом, Путином и Макроном насмејани седе злокобни Реџеп Ердоган, султан-наследник геноцидне Отоманске империје, или Хашим Тачи, председник земље коју он не признаје и која је била део Србије 1914. године. По повратку, српски шеф државе је признао да је био у искушењу да устане и оде одатле: он је одустао, сматрајући да би било неприкладно да се побуни на тај свети дан, колико год то било легитимно. Љубазно од њега.

Да, Јелисејска палата је „направила сра*е“.

И иако се Фредерик Мондолони, француски амбасадор у Србији, у понедељак извинио у име Париза (што је Вучић прихватио), то није зауставило промену расположења у Београду. Споменик Француској постављен у парку на Калемегдану, на којем пише „Волимо Француску, као што она волела нас“, јесте ишаран – а управо је био обновљен.

Неки гласови су захтевали да се улице Париска и Француска преименују. Локална штампа се побунила.

Емануел Макрон 6. децембра треба да допутује у Београд. Његов колега му је обећао грандиозни дочек, да би му објаснио да са српске стране, када се ради о одавању почасти пријатељству изграђеном у крви између наше две земље, нема места “сра*у”.

Овог пута, Француска ће бити та која ће ризиковати да се осети пониженом.

Фигаро/БлицИ.З.К.

Коментари

Коментари


Препоручујемо