Анамарија Миловановић : Там шли два брата домой | Жиг Инфо

Анамарија Миловановић : Там шли два брата домой

Када је Земља била посве млада и када се копно тек родило из Воде, а Вода отишла у своје немерљиве дубине; када је Сунце пружило руку Месецу и позајмило му Светлост и када су реке тек напустиле своја изворшта (илити једна Река један Извор), два брата подигла су свој град. Знате како то већ иде са двојицом браће – један је измишљао цемент и цигле, црпио земљу до бесконачног и назад, молио се ветровима и морима да тестирају утврђење које је сматрао својом кућом. Други је, наравно, прстићем дубио влажну земљу, тек толико да у њу забоде трску, набацао палмине листове и молио ветрове да му буду пријатељи. Успут је чупкао длаке са камиљих репова, отапао их у кокосовом уљу, а затим их затезао на дрвеним даскама и шупљинама. Слушао је брата који је чистио прљаве дланове – тап-тап; звук ситног камења које је брат мешао – клинк-клак; воду која се саплиће о стене – шшш-бам-шшш; птице које певуше и окидао камиље жице учествујући у свеопштој симфонији.
– На шта ти личи овај звук, брате?
– Личи ми на рушење. Рушење и глад. – цинично је одговорио већ подгојени брат, ногу закопаних у блато, оштрећи свој новоизмишљени ашов и бацајући семе у раскомадану земљу.
– То је зато што си глув. Приде си и глуп. И помало уплашен.
– Макар мирно спавам.
Јасно је да тадашњи звукови нису имали рушилачке нагоне. Тек су се рађали и множили у уху и срцу нашег цврчка-брата. Али, нису се само они множили. Ту је скровиште нашао и један не-сан, суров као пун Месец, снажан и еруптиван као Море, тајанствен и скровит као Шума. А у Шуми је Она јахала на јелену. Бледа, бисерне коже, сваке ноћи се рађала изнова, влажна, настајући од воде. Месец је вукао таласе Мора увис, а они су обликовали наго женско тело. Река је својом снагом продирала кроз слану кожу и смештала се у грудни кош, и, клапарајући, имитирала је вир и увир крви. Ветрови су скупљали најтананије траве, мирисне, и крунисали је дугом косом. Тек пробуђена, узјахала би свог јелена и јурила ка шуми. Он је ноћима пратио невидљиве јеленске трагове, губио се по замршеним стазама, али ју је увек проналазио у срцу Шуме, тако будну, а тако саткану од снова. Ја сам твоја жена, твоја жива и мртва драга, а ти си мој мушкарац, мој сточар који дању чува моје јелене. Ја сам твоја Вода, а ти моја Ватра. И наша ће деца бити ваздушне мрвице, расута по свету, морнари на таласима, луталице без дома, путници без сна. Гореће у снажној ватри срца, без могућности да ватру у огњиште ставе. Зором би нестајала, падајући попут кише на земљу. Једном, желећи да је сам створи, узео је наквашену глину по којој се разлила. Вајао је дуго, призивајући груди и бокове у замагљено сећање човека без сна, и створио жену која се насмејала и прозборила –
– Здраво! Ја сам Мајка.
Уплашен својим открићем, класичним дечијим бегом од страха, угризао се за прст и наставио да га сиса, али је из прста, уместо крви, процурила – ватра! Мајка се насмејала, а од њеног смеха су се и стене тресле, а са њима и уцигљено утврђење гојазног брата. Намрштио се, уплашен еруптивном снагом тла и тако их је и дочекао.
– О-хо, па кога ја то видим? Брата инсомничара са вечним статусом прегладнелог? Убиће те зима, ако те ја не убијем пре ње. Добро знаш да је наше једино задужење на свету – опстанак! Рађајте се и множите!
– Е, у то име – довео сам ти жену! Мајку! А као свадбени дар (и ту брат расече своје прсте на камиљим жицама свирајући свадбени марш) доносим вам ватру!
– Твоја врста ће нас сахранити. Помрећемо неспособни. Дрндаћемо ту јебену направу од камиљих жица, ноћима ћемо се потуцати по свету и умрети на по века, гладни, бледи, изневеривши једини завет који имамо – рађајте се и множите! А кад би знао како се мирно спава након рада…
Године су пролазиле и подгојени брат је вршио свој завет. Деца су трчкарала око утврђења, показујући озбиљан потенцијал да постану со свету и да натерају Земљину куглу да се врти (јер је браћу генерално било брига да ли Земља стоји на леђима, длану или галопира по Космосу). Тим путем, дословно ће постати перпетуум мобиле непрестаног кружног кретања. Уосталом, кога је брига за све то – завет је завет, а опстанак је опстанак, а тело опстаје уз здрав сан. Тако је подгојени брат тешио и плодио жену и земљу црницу, а ноћу је хркао и пућкао и спавао сном, јелте, праведника. Чујеш – праведника! Праведни мој кретенски брате, тај твој миран сан није ништа друго до један обичан, велики СТРАХ од живота и страх од себе самог! Узидаваш се, праведни мој брате, изроварио си земљу за мртве, а сам се о раке саплићеш! Зато ћу ја, као неправедник, окинути ових једанаест камиљих жица и лупаћу длановима и стопалима, ча-ча-ча, играћу танго и попећу се до звезда, кометама ћу их трескати и летећу са звезданим прахом надоле, ући ћу у стабло дрвета и његовим ходницима ћу се спустити до велике дворане у којој јелени једу рибу и бићу понуђен и гњечићу је непцима крваву и слану, а златне делове који се ломе о зубе скриваћу у ципелама, и плесаћу са својом мртвом и живом и будном-од-снова драгом, пићу воду с њених извора у срцу наше Шуме и бићу неправедник и наша ће деца бити морепловци без компаса и ватра без огњишта, права со свету, ваздух свету, јер, чујеш – НАКОН РАДА СЕ МИРНО СПАВА – ђавола је то рад то је закопавање у блато, у земљи си до главе и гушиш се у блату али је копаш и плодиш јер си гладан и јер ти је драг плод утробе њене, мирно се спава, а он и не зна да мирно спавање убија слух, да више никад нећу видети бисерну деву како на јеленима јаше, да ми више никад неће сваколика природа певати и тешити ме – ми смо једини прави сан, све остало су ситнице – више звезде неће поигравати своје поскочице доскочице, неће се тјерати са Мјесецом, неће се Мјесец женити Даницом, а дођавола и Даница, господин брат мирно спава и нема појма да време не постоји и да је шкорпион знак регенерације, а близанац први ваздушни знак, нема појма да је свака формула прављења злата лажна – сем оног злата које си сам извукао с дна, мирно спава мој брат, мој заветни брат, мирно спава и не мисли како је то кад глава боли кад пулсира и урла а сунце већ пржи а она моли да јој помогнеш, а ти је ставиш под ледени млаз, и на тренутак је боље, на тренутак ћути… И проклета нек је ватра која кључа у мени гори ватра сад у нама Ватра! Ватра! Ватра! Његош је песник ватре, Трепљев Трепљев драги мој Трепљев ништа ту није декадентно немој бити едиповац о синови морепловци моји будни сањате Дом ватра свуда, ватра око нас и одакле ми уопште овај садржај у глави лудој ако није срце вруће све је немогуће мој галебе пробудило нас море мој галебе s’agapo e nostra piccola vita e nostro grande cuore tango apocalypso now…
СТОП!
– Хоћете ли да нам објасните зашто сте убили брата? Ви! Мирни праведник, земљорадник…
– Обећао сам и заветовао се. Вршио сам своју дужност. Заправо, видите, брат и ја можда никад нисмо ни живели на истој временској равни. Некад је он хиљадама година ловио рибу и јахао јелене, док га ја не бих коначно убио. Ашовом, тако је. Сретао сам га често у разним временским линијама – брао је цвеће са непокошене ливаде за Артемиду, летео попут галеба, писао роман о Пилату… Но, увек је исто. Прах си, у прах ћеш се вратити.

 

Анамарија Миловановић

Коментари

Коментари


Препоручујемо