БЕЗ ДРАГИ МОЈИ: ПРОТИВ УСТАЈАЛОГ ЖИВОТА | Жиг Инфо

БЕЗ ДРАГИ МОЈИ: ПРОТИВ УСТАЈАЛОГ ЖИВОТА

После несвакидашње интригантног и узбудљивог романа Реквијем за један дан о свакидашњици пет жена у свету мушкараца у којем се вешто се преплићу, али и сударају, традиционално и модерно а након објаве збирке поезије Кабаница за сузе која је натопљена нефилтрираним лирско-медитативним садржајима, Лидија Ћирић нас поново, на нов и непатворен начин увлачи у у мрежу књижевних жанрова. У свет прича уведени смо причом Кабаница за сузе.

Та подударност, да тамо где је стала у претходној, песничкој књизи настави у прозној форми, није продукт поетичког конструктивизма. То је последица, наговор унутрашњег стваралачког бића, ознака стила Лидије Ћирић у прозном писму које је у неусиљеном преплету са поетским, назначеном и у песми Дионисије мали која је постављена као мото њених прича, компримована мудрост :ћутим када ми се говори а урлам када ми се ћути.

У најбољој традицији српске приповедачке прозе оног специфичног београдског стила, настала је њена књига прича исповедне интонације Без „Драги моји“. Лидија Ћирић изванредно успешно обликује најситније појединости из живота главне јунакиње, једне социјално репрезентативне младе жене убилачког надимка Кили, несвакодневне становнице Чубуре, непоправљиве поправљивачице света, а која је, у ствари, “позерка и највећи зајебант” како женског тако и мушког света. Ћирићкине приче се не уздржавају од „етичког вредновања“, али је то етичко вредновање дато у „ироничној инверзији“, што њеним причама даје посебу естетску вредност.

Кили, јунакиња прича Лидије Ћирић у књизи Без „драги моји“ налази грађу за приче у животу тако што повремено врши „инвентар своје прошлости“ додајући му врло карактеристичан поглед на унутрашњи доживљај света. Међутим, избор грађе за обликовање приче, сам по себи не представља никакву изузетност, јер су Чубура и њени житељи одавно преплавили српску прозу. Уметничку вредност и самосвојност овим причама даје, пре свега, техника приповедања, потом специфичан депатетизован поглед на свет главне јунакиње („љубав и живот нису исто“, „где нема кеша нема ни љубави“) а који је већ назначен и самим насловом Без „драги моји“. Залог вредности су и Ћирићкино посвећено деловање у свету Приче, нетрадиционална изградња ликова и вештина приповедања очитована у формулацији поенте приче, константно присутан еротизам као покретач, специфичан хумор и веродостојна језичка карактеризација постигнута употребом сленга.

Лидија Ћирић пажњу читалаца побуђује вештим владањем фабулативним токовима и сижејном организацијом. Зато поједине приче, на пример, теку од краја ка почетку, неке бивају „заустављене“ наносом друге приче с којом се преплиће. Углавном, Лидија Ћирић инстиктивно, скоро непогрешиво, са пуном свешћу гради основни костур радње, а онда сасвим слободно литерарно конструише, ређа и преплиће мотиве из живота и подухвата њене јунакиње Кили, њених пријатељица и мушкараца, становника „планете Врачар“. Приповедачке дигресије су у функцији организације времена у причи. Зато она понегде образлаже своје погледе на књижевност, умеће метатекстуалне делиће о техници приповедања („Ствари се догађају без намере да нешто значе измишљеним ликовима који би од свега да праве приче”), итд. Поредак хронолошке узастопности у причама Лидије Ћирић је често нарушен, она следи сопствену унутрашњу логику која је врло често „превод“ дубинске логике аутора. Све су ове приче истој временској равни – приповедају се у времену главне јунакиње Кили, али се дотичу различитих временских перспектива.

Повремено се у тим коментарима приповедача, описима, информацијама, делимично указује друштвена стварност (најупечтљивије и најдетаљније у причи Бембање). Лидија Ћирић обликује карактере људи са Чубуре који су приказани као представници једног особеног погледа на свет. Отуда у поменутој ироничној одредници „планета Врачар“ – има нешто јетко- ваљда израз немоћи да се цео свет обухвати или можда да се каже да је оно локално, мало, једнако битно као космос необухватни. Оно што је на два три хвата и на сат хода од нас, вреди у овом животу, колико и оно на две-три светлосне године удаљено… Обликовање времена и простора је изузетно важно за технику приповедања. Један престонички кварт Чубура, изузетан је просторно-временски комплекс који погодује Ћирићкиној намери, да између осталог, развије сетну и помало горку причу о ʻурбаним’ сељацима: „Пуно важних акција се одиграло на тој турској калдрми коју су касније ’нови урбанистиʻ повадили, коцкицу по коцкицу – чупајући ми најмекшије делове детињства, а све са друштвено-хуманистичким циљем да нам ’урбаноʻ улепшају град. Толики труд је уложен да у што бољем светлу дочекамо дођоше који су навикли на њиве и оранице…“ (Буги вуги). Ту своју мисију Лидија Ћирић је обелоданила одавно у њеном чувеном „манифесту“ Права београђанка који се идеално уклопио у ову прозну творевину чинећи је компактним и идејно јасно оријентисаном: То је непоколебљив, помало јаростан социјални, психолошки, идеолошки, културолошки став приповедача према ликовима које гради, али и према Свету: „Чубура данас није ни налик на наш Свет, зато смо је делимично и напустиле, али она није напустила нас…Живи у нама“ (Буги вуги).

Приче Лидије Ћирић плене ефектном реченицом изненандног хуморног обрта заснованом на језичкој игри („никад није касно да буде прекасно“), језичком једноставношћу која исказ чине реалистичким, веродостојним, умереном дозом жергона, сленга, језика маргиналних социјалних група, шатровачким изразима који су тако распоређени да целини приче дају димензију поетског говора. Лидија Ћирић,има изваредан дар за стварање малих хуморних ситуација (нпр. у причи Бембање када њена јунакиња ”узима „цевосан“ и целу боцу, као да одлива за покој душе, пажљиво сипа у големе саксије. Тако је драгоценим и милим цвећкама отпевала ратно опело“), итд. Укштање различитих тематских рукаваца (породица, жене, мушкарци, брак, рат, политика, живот у Србији пре и после петог октобра, бомбардовање) а над којима је увек наткриљен ерос у најогољенијем виду, омогућава читаоцу да из текста Лидије Ћирић конструише стварност нову и своју. Приче Лидије Ћирић свој прави облик добијају тек у свести читаоца. Оне, као продукт изванредног талента, никога не остављају равнодушнима. Њене су приче посебне, аутетничне, не имитирају никога. Жива галерија мушкараца и жена, повест урбане свакодневице. Ово су приче против устајалог живота и лицемерја наше епохе, нашег поднебља.

Миливоје Млађеновић

Коментари

Коментари


Препоручујемо