МИСЛИЛИ СТЕ ДА ИДУ НА УЛИЦУ? Шта се дешава када штићеници домова за децу без родитеља напуне 18 година! | Жиг Инфо

МИСЛИЛИ СТЕ ДА ИДУ НА УЛИЦУ? Шта се дешава када штићеници домова за децу без родитеља напуне 18 година!

Истраживали смо шта се дешава када деца која живе у домовима за незбринуту децу, постану пунолетна… Да ли им држава отвори капије домова, и пусти их саме у свет, или…

Близу 7.000 деце у Србији живи ван својих породица, а о готово 6.000 њих старају се хранитељи. Надлежни судови родитељима одузимају децу када насиље и занемаривање постану свакодневница. Они касније буду смештени у домове.

Кад кажемо дом за незбринуту децу, свима кроз главу пролазе сцене глади, беде и тешког живота. Ипак, то су само предрасуде, а многим малишанима је то једини дом за који знају.

Већина домова има смештајне капацитете од 48 места, иако је тамо раније боравило доста више малишана. Влада мишљење да деца имају право да бораве тамо до свог пунолетсва, односно до навршених 18 година.

Проверили смо да ли је тачно да малишани након навршених 18 година буду препуштени улици и да ли се држава на било који начин стара о њима.

– Млади људи, кад се професионално оспособе, стекну одређени образовни профил, напуштају домове, односно хранитељске породице. Ипак, млада особа може остати на смештају до 26. године живота у случају да похађа вишу школу или факултет – кажу нам из Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Обавеза надлежног центра за социјални рад је да сачини план за самостални живот и еманципацију корисника пре његовог изласка из установе, на основу процене потреба и знања и вештина којима корисник располаже и могућности његовог повратка у природну средину.

– Такође се испитују сва права и услуге из социјалне заштите које корисник може да оствари по прекиду смештаја, а он се упућује да се обрати и другим службама за остваривање права из других области – рекли су нам из ресорног министартсва.

Постоје и станови за њих?!

Такође нас је занимало да ли држава има неке програме који помажу њима да се запосле или да живе негде када постану пунолетни.

– У свим већим градовима постоје опредељне стамбене јединице за услугу становање уз подршку за младе који се осамостаљују. Обезбеђивање ове услуге је у надлежности локалне самоуправе. У пракси се корисницима обезбеђује коришћење стана на 1 до 2 године, а већина самоуправа обезбеђује и одређена новчана давања кориснику у периоду коришћења ове услуге. Надлежна филијала Националне службе за запошљавање помаже и посредује у њиховом запошљавању, а ова категорија незапослених је по први пут уврштена међу приоритетне. По први пут је, такође, у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања направљена и база корисника који излазе из система социјалне заштите.

– Поред тога, Министарство за рад и Фондација „Укључи се“ од прошле сарађују на имплементацији пројекта „Буди свој“, који има за циљ социјалну инклузију младих без родитељског старања када изађу из система социјалне заштите. Пројекат, поред предавања и стручне праксе, стимулише и запошљавање и самозапошљавање, и уз адекватну подршку може да обезбеди потпуно осамостаљивање.

Стручњаци: Прилагођавање је ипак тешко, али су они амбициознији

Социолог, Ратко Божовић каже за Еспресо да је деци без родитељског старања веома тешко да се уклопе у друштво.

– Они су вођени и сачувани од друштва, а друштво нема велику бригу и емпатију за особе са специфичним и мањинским потребама. Таква децу су у најгорој позицији. Поента је да је и деци која одрастају у породици тешко да се уклопе, а камоли осталима.

Он додаје да деца без родитељског старања живе у некој врсти изолације.

– Највећи проблем је у томе што не постоји систем који ће да одбрани те људе. Ако замислите морску пучину, ова деца су у чамцу, изгубљена, нема више ко да их води. Такође је битно истаћи да је њима доста теже да нађу касније неки посао јер немају леђа, нити родитељске везе, објашњава Божовић.

Психолог, Александра Јанковић каже за Еспресо како деца која су живела у домовима одрастају као мањина и немају подршку нити фугуру на коју би се угледали у животу.

– Деца без родитеља су принуђена да буду амбициозна и такмичарски настројена. Потребно им је више напора да стекну самопоштовање. Они се крећу у кругу људи који су им слични. Такозвани „домци“ се често сами изолују, па друштво за тим нема потребе. Ипак, управо због тога они су доста развијенији, амбициознији и боље се сналазе у животу, објашњава Александра.

Јелена Јовановић   Еспресо

Коментари

Коментари


Препоручујемо