„МОРАЊЕ“ Драга спавао сам са мушкарцем | Жиг Инфо

„МОРАЊЕ“ Драга спавао сам са мушкарцем

Земља са којом смо се нас више од 20 милиона поносили полако је нестајала. Средњи слој полако се уништавао, а сиромаштво постајало све веће.

Фирме су радиле, али су плате биле мизерне. Могао си да купиш за плату једну жваку. А било је итекако добро време. Сећам се кад сам од плате купио фићу и нисам размишљао како ћу преживети до краја месеца.

То су била времена.

Некако се распадом вољене земље, мој живот почео мењати. Оженио сам се, дете на путу. Распад је утицао на све нас. Финансијско стање је било ужасно, једва смо преживљавали. Дође и клинац.. Било ми је ужасно гледати када нисмо имали ни за најобичније пелене. Дешавало се да дете остане и гладно..

У свом том беспућу, чекајући трамвај, на станици приметим један оглас: Потребни мушкарци за снимање рекламног материјала, исплата у девизама.

Није прошло дуго, окренуо сам тај број телефона и заказао разговор. Канцеларија је била заправо стан у Булевару, фино сређен. Са неким ликом, кога се и данас врло добро сећам, започео сам разговор. Минути су пролазили као године а ја сам гутао кнедле. Зарада је била и више него одлична, четвороцифрена и то у „Дојче“ маркама. С обзиром да постоји увек неко АЛИ, тако је и мој Али био тај да сам морао да предам себе. Снимање тог рекламног материјала односило се на сексуални однос између два мушкарца. Не знам зашто, али сам био јако фин на том разговору и саслушао сам га до краја. Просто ме чудило да нисам добио нападе патриотизма, беса… Захвалио сам се и отишао.

Дани су пролазили, тежина кризе је постајала све већа. Дете је данима већ плакало, вероватно од слабог уноса хране. Пелене су по ко зна који пут опране, толико да су већ биле провидне. Нисам знао ни зашто му их стављамо. Уморан од свега, отишао сам да одморим. Док сам се спремао да легнем на кревет, на сточићу сам видео папирић са бројем телефона оне канцеларије из које сам пре неки дан, малтене, истрчао.

Стиснуо сам зубе и позвао.

Годину дана је прошло од тог позива. За то време било је довољно новца, да смо жена и ја већ били на путу ка другој држави, са клинцем наравно. Још се сећам првог бола. Сваки пут кад седнем грубље, прође ми нека језа..

25 година после и МОРАЊЕ

Након више од 25. година, сада се само присећам тих ствари кад само МОРАО да урадим нешто како бих преживео. Али се и не жалим. Након тих снимања нисам имао више никакав контакт са тим светом а од лове коју сам добио, моја породица сада има кућу, приватан бизнис. Живимо сасвим лепо. Само што нисмо у земљи која се некада давно распала. Иза мене је остала ружна прошлост за коју сам само ја знао.

Коначно сам посетио и земљу из које сам отишао. Данас је шестотруко мања. Главни град је и даље главни град и ретко шта се изменило. Осим људи. Након свих ових година проведених у иностранству, примећујем да су људи другачији. Мало је осмеха на лицима.

Сасвим случајно, пролазећи истим оним Булеваром, сретох старог пријатеља. Препознао сам га ту на улици. Позвао сам га на пиће. Радо је прихватио. А ја сам желео да чујем шта се све издешавало за ових преко 25 година.

Колико сам га схватио, за ово време, моја држава, мој народ се дигао из пепела а затим је поново почео да тоне. Неки ликови који су их довели до пропасти, поново су главни. Народ их обожава, али се већина њих плаши и да се супростави било чему.

Каже ми да морају да присуствују разноразном скуповима. Да тапшу на знак, гласају на звоно.. Да дају и до половине плате, да онако сиромашни дају и више од своје плате за странку. Каже ми да то морају да би преживели.

Упијајући његове речи с горчином, нисам могао да верујем шта се дешава. Није ми јасно шта је ту морање? Вероватно се питате ко сам ја да моларишем? Ја, који сам дупе своје продао да би дете прехранио..

Само једна чињеница ме мучи. Ја сам након годину дана узео довољно кинте и отишао из ове земље која није имала перспективу у то време. Нисам никада више дозволио да себи поновим исту грешку, задњица је ту била да ме опомиње свакодневно. Данас сам поносит отац још двоје детета и имам шта да им приуштим без затезања. А мој народ? Испада да мој народ данас мора да прода гузицу да би добио парче хлеба. Да би му од крваво зарађеног и веома малог примања узимали проценат. Да га снимају на разноразним скуповима и приказују јавности.. Да се понижава а дете му гладује….

Ето, ја сам морао. Извини драга, спавао сам са мушкарцем…

 

Ернесто, Фото-илустрација: Профимедиа/Цорбис

Коментари

Коментари