СРЕЋНА НОВА ПРАВОСЛАВНА – СРЕЋНА СРПСКА НОВА ГОДИНА | Жиг Инфо

СРЕЋНА НОВА ПРАВОСЛАВНА – СРЕЋНА СРПСКА НОВА ГОДИНА

Срећна Нова година по јулијанском календару, када се прославља и празник Обрезања Господа Исуса Христа.

У новој години првог дана, а 14. јануару по грегоријанском календару, сећамо се испуњења Закона нашег Господа, који је осам дана по свом рођењу био обрезан, како је тада Закон налагао, јер: „Немојте мислити да сам ја дошао да нарушим закон или пророке; нисам ја дошао да рушим него да испуним.“ (Јеванђеље по Матеју 5:17). И испунио је Исус Христос Закон, који владаше у Израиљу дош од Аврама, када су га донели у храм и тада му дадоше име Исус, како је и благовестио архангел Гаврило Пресветој Богомајци.

Обрезање беше по Старом завету начин прочишћења од прародитељског греха, установљено као ознака крштења и очишћења, али се тако овај грех није могао очистити. Исус Христос је обрезањем показао своју двоструку природу, јер је показао да је дошао у телу човека, а не да се само привремено преобразио, већ да није привид и да јесте право тело људско. Испунио је Закон, који беше дао, а онда га је заменио крштењем водом и Духом Светим.

– Обрезање је било само праобраз истинског очишћења, а не само истинско очишћење, које Господ наш изврши, узевши грех и приковавши га на крст, а место старозаветног обрезања установивши крштење водом и Духом. И беше тада обрезање као нека казна за првобитни грех, и као знак његов, јер је обрезивано новорођенче, по речима Давида, зачето у безакоњима, и у гресима роди га мати његова (Пс. 50, 7). И од обрезања остајаше ожиљак на телу детињем. А Господ наш беше безгрешан, јер се у свему уподоби нама осим греха. Као што она бакарна змија, коју Мојсије начини у пустињи, беше змија по изгледу, али без змијиног отрова (4 Мојс. 21, 9), тако и Христос беше истинити човек, али без човечанског греха, и натприродно се роди од безгрешне и безмужне Мајке. И не беше потребно Њему, као безгрешноме и као самоме Законодавцу, да претрпи, Законом прописано, обрезање оне греховне ране. Али пошто је био дошао да узме на себе грехе целога света, и као што каже апостол: Онај који не знађаше греха нас ради учини се грехом (2 Кор. 5, 21). Он дакле, иако безгрешан, трпи обрезање као грешник. – Извор: Житија светих, Преподобни Јустин Ћелијски

Такође, први дан јулијанске Нове године, коју још по старом календару славе осим српске и антиохијска, јерусалимска, руска, грузијска и јапанска, посвећен је Светом Василију Великом (грч. Βασίλειος ὁ Μέγας, око 329 – 379), познатоми као Василије из Цезареје, јер је био теолог и епископ Цезареје, односно Кезареје у Кападокији у Малој Азији и којег сматрају оснивачем општежитељне монашке традиције у источном хришћанству.

Василијева породица је била хришћанска и један деда му је био мученик из доба прогона, док му је ујак био епископ. Родио се за време владавине цара Константина Великог, а родитељи Василије и Емилија били су из угледних породица у Цезареји. Млад је отишао на школовање у Атину, где је учио философију, граматику, реторику, астрологију, физику, медицину и остале природне науке, код познатог учитеља Евула, а међу школским друговима били су и Григорије, који је касније постао еписком у Назијанзу, затим патријарх у Цариграду и назван Богослов, Јулијан, касније цар и отпадник од Бога и Ливаније софист.

После ноћног бдења проведеног у размишљању нека божанска светлост је Василију изненада обасјала срце и јавила се жеља у њему да проучава Свето Писмо, али како су га у Атини учили реторици, одлучио је да оде у Египат и да тамокод архимандрита Порфирија измоли књиге и упозна се са божанском догмом. Провео је годину дана у Египту и када је спознао веру истиниту, отишао је у Јерусалим да види света места и чуда која су се тамо дешавала, а потом се вратио у Атину да нађе свога учитеља Евула, како би га привео правој вери и тиме му узвратио за његов труд што га је подучавао. Разговарао је три дана са својим учитељем Евулом и на свако његово питање Василије је имао одговор у којем је било одмах дато решење и Евула спозна праву веру, те су све разделили сиротињи и купили су беле хаљине како би отишли у Јерусалим и тамо се крстили. Путовали су преко Антиохије, где су и другима причали о вери и многе упознали са истинитом речју, а када су стигли у Јерусалим обићли су сва света места и тада се јавише месном епископу Максиму III (патријарх јерусалимски од 333. Ддо 348. године) и замолили су га да их крсти у реци Јордан. Еписком Максим је прихватио да их крсти и када су били на реци Јордан и док је крстио Василија муња огњена сиђе на њих и из ње излете голуб, који сиђе у Јордан, узмути воду и узлете на небо, а затим је крстио и Евула и помазао их миром и причестио Светим тајнама.

Провео је Василије годину дана у Јерусалиму, а затим је отпутовао у Антиохију, где га је архиепископ Мелетије произвео у ђакона и где је написао тумечење Прича. Убрзо Василије и Евула кренуше својој домовини Кападокији, где их прими архиепископ кесаријски Леонтије, који је у Василију видео свог наследника, али после Леонтија дође за архиепископа Ермоген, који га је рукоположио за презвитера, а након њега Јевсевије, јер се Василије избегавајући положај сакрио и касније отишао у пустињу Понт, где му се касније придружио и друг Григорије, касније Свети Григорије Богослов. У пустињи су се око њих сакупили многи монаси и научени Светим Духом написали су устав монашког живота, а Василијева мајка, сада удовица, им је помагала.

Али почели су изнутра да изједају цркву јереси и Григорије оде оцу своме у Нијазанзу да му помогне у борби против јереси, док је архиеписком кесаријски Јевсевије писао Василију да дође и помогне у борби против Аријеве јереси, која је тада узеле маха, и Василије оде и поче писати пуно и речју сведочити о правој вери, како би се очистила од јереси. Након упокојења архиепискома Јевсевија изабрали су Василија за новог архиепископа Кесарије, иако није хтео ипак је прихватио дужност .

Свети Василије Велики је познат као аутор многих дела, а важнија су: „Против Евномија“ у пет књига, од којих је прве три он писао, „О Светом Духу“ у 30 поглавља, „Морална правила“ збирка од 80 правила или краћих упутстава намељених свим хришћанима, „Монашка правила“ у две књиге – прва „Велика правила“ са 55 поглавља, која говори о општим начелима монашког живота у општежићу и друга „Мала правила“ којих им 313, „Света Литургија“ која носи његово име, „Омилије на шестоднев“, „Омилије на Псалме“.

– Допринос Светог Василија Великог не огледа се само у богословљу Цркве, слободно можемо рећи да оно прожима све аспекте црквеног постојања. Он је себе уградио у аскетској мисли што нам потврђују његова монашка правила. Свети Василије је уз помоћ Светог Григорија Богослова саставио један зборник Оригенових учења, који је познат под називом Добротољубље. Слободно можемо рећи да његова Света Литургија представља и његово највеће и најзначајније дело. Кроз текст своје Литургије, конкретно кроз анафору, он претаче молитву са својим догматским учењем, те так срж анафоре Светог Василија Великог и јесте његова догматска мисао. – пише Бранислав Илић, теолог, и додаје – Наиме, он веома кратко и концизно формулише учење о Богу: једна природа – три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси (Личности) јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су једнаки по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се  пројављују у свету. Личност Бога Оца је „Почетак“, „Узрок“ и „Извор“ божанства Сина и Духа. „Бог је један јер је Он и Отац“, поучава свети Василије. Он је центар и свеза јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната.

Литургија Светог Василија Великог служи се свега 10 пута у години и то: на Бадњи дан, на Обрезање Господње, када се празније и Свети Василије Велики, а слави и Нова година, на Крстовдан уочи Богојављења, прве, друге, треће, четврте и пете недеље Свете Четрдесетнице (Часног поста), на Велики четвртак и на Велику суботу. Уколико би Божић или Богојављање били у недељу или понедељак на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоустог, а на сам празник Литургија Светог Василија Великог. Поредак Литургије је скоро истикао и Литургије Светог Јована Златоустог, а разлика је што су неке молитве у Канону Евхаристије, које свештеник чита, дуже.

Тропар Обрезанију, глас 1: На престоље огњезрачњем во вишњих сједјај, со Оцем безначалним и боженственим Твоим Духом, благоволил јеси родитисја на земљи, от отроковици неискусоммужнија Твојеја Матере Исусе; сего ради и обрјезан бил јеси јако человјек осмодневниј: слава преблагому Твојему совјету, слава смотренију Твојему, слава снисхожденију Твојему, једине Человјекољубче.

(Тропар Обрезању, глас 1: Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Анђелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче!)

Кондак Обрезању, глас 3: Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни.

Тропар Светом Василију Великом, глас 1: Во всю землю изыде вещание Твое, яко приемшую слово Твое, имже боголепно научил еси, естество сущих уяснил еси, человеческия обычаи украсил еси, царское священие Отче Преподобне: моли Христа Бога спасится душам нашим.

(Тропар Светог Василија Великог, глас 1: По свој Земљи рашири се глас Твој, јер је примила реч Твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше.)

Кондак Светом Василију Великом, глас 4: Показао си се као непоколебљив темељ Цркве, дајући свима људима постојану моћ, утврђујући је твојим заповестима, од Бога јављени Свети Василије.

 

Снежана Недић

 

Коментари

Коментари


Препоручујемо