БЛАГИ ПОГЛЕД СВЕТИТЕЉА – ПРОЗОР У ЦАРСТВО НЕБЕСКО | Жиг Инфо

БЛАГИ ПОГЛЕД СВЕТИТЕЉА – ПРОЗОР У ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Изложба „Све је икона, све је иконично“ отворена је до уторка, 5. децембра, у Центру за културу Гроцка.

На изложби су своје радове у „ал секо“ (итал. al secco – на суво) техници, акрилним бојама на платну, представили уметници Александра Вагнер Ранђеловић и Чедомир Ранђеловић.

– Свети Оци су целокупни од Бога створени свет схватили као икону Божију, као дело савршеног Уметника. По Флоровском, икона је прозор у Царство Небеско. Она увек приказује историјску личност или догађај смештен у стање будућег века, преображене смртне твари у бесмртност и непролазно стање. – поручују нам Александра и Чедомир Ранђеловић.

Православно хришћанство остало је верно традицији и развило је најфинији и најдетаљнији иконопис са одређеним канонима (правилима) иконописања, којих се придржавају сви иконописци, а преносе се генерацијама са мајстора на ученика. И тако су своје радове, настале по узору на српско средњовековно сликарство, представили Александра Вагнер Ранђеловић и Чедомир Ранђеловић на изложби у Центру за културу Гроцка, а са платна мирним погледом сваког посетиоца дочекују ликови Светог Архангела Михаила, Господ Исус Христос Сведржитељ, Свети ратници Георгије и Димитрије, Свети Јаков брат Божији, Свети Никола Мирликијски, Свети Григорије Палама, док се на све смеши благи лик Богомајке са Јединородним Сином Исусом Христом у крилу.

Уметношћу се можемо бар мало приближити том савршенству, јер су преставе светаца и догађаја из Светог писма на иконама сликом изображена Реч, како би је и они, кроз историју многобројни, неписмени могли знати, а све нас заједно, као прозор на Земљи, приближити Царству Небеском.

Дуг пут су имале иконе, неизвестан, кроз историју и људска страдања, и делиле су ту судбину, ношене у ратовима као заштита, мироточењем давале благодат своју и указивале на будуће догађаје, док су нас са њих, благим погледима, пуним љубави, а некада и прекора, гледале очи светитеља – оних који су пре нас дали живот за Правду, Истину и Пут.

Икона (грч. εἰκών – еикон – слика, образ, представа) позната је у хришћанству већ скоро два миленијума. У самом почетку појаве хришћанства није било сликања светитеља и представа из Светог писма, али се то временом променило и у III веку почело је са изображавањем светих ликова Исуса Христа, Богородице, светитеља, анђела и других догађаја из Светог писма, које су сликане најчешће на дрвету, али и камену или платну, и постављане су у свим Православним храмовима, са посебном пажњом на иконостасе, по тачно одређеним црквеним канонима.

У VIII веку долази до сукоба због икона. Из страха да не би иконе биле обожаване као некада пагански идоли, одређени црквени поглавари су се супроставили приказивању светаца и хришћанске историје у свим облицима уметности и настаје борба позната као иконоборство, односно прогон икона. Много је икона тада уништено у Источном римском царству.

Цар Лав III (717 – 741) је први забранио клањање иконама од 726. до 729. године, а супроставио му се теолог Јован Дамаскин, по упокојењу у манастиру Светог Саве Освећеног (Мар Саба) југоисточно од Јерусалима, проглашен је за свеца и посвећен му је 4. децембар по јулијанском, односно 17. децембар по грегоријанском календару. Уследила је смена патријарха, уништавање икона, мозаика, манастира, прогони свештеника и иконофила, и већ 754. године следећи цар Константин V Копроним сазива иконоборачки сабор у Цариграду, којем су присуствовали само епископи иконоборци, на којем осуђују иконе као идолопоклонство и бирају новог патријарха, који је и сам био противник икона, и следе нове чистке по црквама и манастирима, као и двора и администрације од иконодула, односно поборника икона. Било је то тешко време за иконодуле, који су иконе скривали где су могли, а многи монаси су бежали у јужну Италију и на Сицилију. Толико је Константин био против икона и толико је утицало политичко питање опасности од ислама, које је тада било доминантно, и њиховом забраном приказивања светих ликова, да је цар прогласио јеретичким и све реликвије и молитве свецима.

На VII васељенском сабору, одржаном септембра и октобра 787. године у Никеји, иконоборство је осуђено као јерес и донета је наредба да се иконе морају поштовати, јер никада нису биле украс, већ су саопштавале невидљиву божанску стварност, која се манифестује кроз време и простор.

Али борби ту није био крај. Уследиле су владавине царева иконобораца, који су под утицајем ислама водиле кампању против култа икона у хришћанству – иконокласти (рушење икона). Највећи прогонитељ иконофила је био цар Лав V Јерменин (813 – 820), а последњи од царева-иконобораца је био Теофило (829 – 842), син Михаила II Аморејца, који умире 842. године када и иконоборство губи своју премоћ.

Наредне године, 843., цар Михаило III, царица Теодора и патријарх Методије сазивају сабор у Цариграду и коначно је донета одлука о рестаурацији култа икона. Поводом краја иконоборачког прогона и поновног слободног поштовања икона у Православном хришћанству је установљен празник, који се прославља прве недеље Васкршњег поста, познате и као Чисте недеље, јер се тада држи строги пост и духовни и телесни. Током Чисте недеље се пости на води, а најбоље је ко може да не једе ништа током дана или само један оброк и то после деветог часа, односно после 15 сати, када се једе само вода и хлеб – сухоједење.

Током хришћанске Реформације у Западној и Централној Европи у ХVI веку поново се појавио покрет иконобораца међу протестантима, деноминације проистекле из Римокатоличке јереси (која је отпала од пет апостолских катедри – пентархије већ у IV веку, отворено се сукобила учењима 867. године и отишла у раскол од Једне свете, саборне и апостолске Цркве 16. јула 1054. године), коју је започео Матрин Лутер и која се раширила по Европи и свету.

Александра Вагнер Ранђеловић, дипломирала на Високој школи ликовних и примењених уметности на одсеку конзервација-рестаурација, од 1996. године је сарадник-иконописац у радионици манастира Бођани, атељеју Веронике Ђукановић (1997-2000) и атељеу Минић (2000-2007), а израдила је иконе за кивот Светог кнеза Лазара, иконе Светог Саве и Светог Николе за манастир Раваницу, учествовала у осликавању трпезарије цркве Вазнесење Христово у Бечу, храма Светог Трифуна у Малом Мокром Лугу и самостално је осликала циклус архијереја за олтарску апсиду манастира Тресија, док је Чедомир Ранђеловић, магистар вајарства, сарадник атељеа Минић (2000-2011), учестовао у осликавању многобројних цркава и капела у земљи и иностранству од 2000. до 2016. године: црква Светог Великомученика Димитрија у Крагујевцу, црква Светог Великомученика Георгија у Вишевцу, храм Васкрсења Христовог у Бечу, црква Светог Василија Острошког у Линцу, цркве и капеле у манастиру у Бошњану, манастира Ралетинац, Денковац, Дивостин, цркве у Рушњу, Јагодини, Великим Црљенима, Влашком Долу, Енсу, црква Светог Трифуна у Београду, црква Преноса моштију Светог Саве у Аустрији, и многим другим.

 

Снежана Недић

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1919737121688809&id=1635113596817831

Коментари

Коментари


Препоручујемо