НЕДИНЕ НОВОГОДИШЊЕ ВРАТОЛОМИЈЕ | Жиг Инфо

НЕДИНЕ НОВОГОДИШЊЕ ВРАТОЛОМИЈЕ

И, тако….

Знам, знам, не почињи реченицу са везником, знам добро то правило.

Али да ли правила имају неког значаја и требали их се слепо држати или су подложна преиспитивању и променам?

Можда их је боље и игнорисати, па понекад одрадити и по своме или се треба „слепо“ држати, без одступања, са свим оним „Ја вол, хер комадант!“ варијантама.

Хм….

Добро, добро, да скратим, није као да ми нису до сада многи рекли – „Преопширна си, сеци!“

Елем…

Погледам ја, када оно иде најава за премијеру „Немањића“, као да тој династији треба премијера, па имали су је још у ХII веку, а све сада што ми видимо могу бити само репризе.

И спремим се да видим шта ће то бити, када ето ти враже, па то је већ 31. децембар.

Ха!

Примакао се, ушуњао, нисам га ни чула ни приметила, јер док урадиш једно, завршиш други, ето ти већ и њега, да, њега, „тог“ 31. децембра, а ја нисам окитила јелку!

Авај….

Знам, знам – „Па како је то могуће да ниси окитила јелку?!“ – већ су ми то рекли, више пута, јер правило налаже да се Нова година има дочекати са стратешки распоређеним шљаштећим украсима свуда по кући, свећицама попаљеним и разапетим као мученик, како би повећали утрошак киловати струје и обрадовали Електродистрибуцију, па да могу рачунати на 13. плату, и наравно, незаобилазну, рашкошну, пуну прашине од 365 дана чамљења, а некада и дан више сваке четврте године, њено величанство, јелку, која једва чека да ме види.

„Једва чека да ме види.“ – одјекну у мојој глави.

„Еее, неко жели да ме види.“ – и кренем у прашњав посао кићења и украшавања јелке.

Када чух музику и погледах ка телевизору, а оно почели „Немањићи“.

Први кадрови и лепи коњи, следећи кадрови и прљави људи, остали кадрови и ето мене упетљане од главе до пете у свећице кинеске производње, нека ми опрости произвођач, али оно ја не умем да прочитам, а помоћи ни на видику.

„Е, моја јелко“ – мислим се ја – „па зар овако да ти и ја дочекамо Нову годину, иако само календарску?“

А од јелке ни гласа, једино се још у даљини чују потмуле експлозије петарди, које праве атмосферу Бејрута из осамдесетих година, тек да ме, канда, подсете које сам производње.

И тако, како и почех, увезана и упетљана чујем како Стефан Немања моли Светог Георгија за помоћ, те и ја почех молити, али нисам ја тај капацитет и молитва оста неуслишена, бар још неко време.

Добих тако тренутке мира и времена за размишљање и паде ми на памет – „А зашто морам да окитим јелку баш за овај датум? Ко је то одредио и зашто?“

Има више датума прослава Нове године или би требало написати Нових година, извињавам се новом правопису, који мало-мало, па излази сваке године, тек толико да се нешто не би усталило и да сви испаднемо подједнако неписмени.

Ако пратим календар, општеприхваћени у свету, такозвани грегоријански, сада наступа Нова година, али није то и једини календар, има их и-ха-хај.

Јулијански вели да се исто чека 31. децембра, али када се то протумачи кроз грегоријански то је 13. јануар, ха, ето ти друге Нове године.

Ту су и наша браћа Кинези, који славе по лунарном календару, па је та Нова година веома „флексибилна“, те може бити крајем јануара по грегоријанском календару, те почетком фебруара, зависи од друга Месеца.

А као прави припадник Православне цркве погледам у календарчић и имам шта видети – 1. септембра по јулијанском, односно 14. септембра по грегоријанском календару је Црквена Нова година.

И ето ти мене у великом проблему. Шта да радим сада? Зар за сваку од њих да украшавам?!

Или једноставно да оставим украсе и навикнем се на њих, па нека ми шљаште целе године, и јелки нека досадим, па ми можда више њих буде долазило само да се диви мојим украсима и аранжману, и још да направим и туристичку туру и онда ћу моћи да платим онај рачун за струју.

Ејех, није то ни тако лоша идеја, да, да, улазнице, па фотографије, а имам јако фотогеничну јелку, ма има да се о њој пише на све четири стране света.

Е, баш у том тренутку нешто крцну, нешто врисну, у страху окренем главу, када оно почиње „општенародно весеље“ рециклирано од претходних година, таман да и ми, који не слушамо ту врсту музике, коначно научимо дотичне песме.

Моје рвање за животни простор са свећицама је у том тренутку ескалирало и грозничаво почех петљати, овај пут молећи се свим свецима, а не само Светом Ђорђу, можда је био заузет и није ме чуо, али остали јесу, те се коначно испетљах, и на моју радост и на радост свећица, сигурна сам, јер су остале читаве и функционалне.

Приступих обављањи задатка и изврших га таман да чујем како ми неко тамо снимљен ко зна када жели све најбоље у наступајућој години, као да се лично знамо, а у очи се погледали нисмо.

Добро, ајде сада, ни једна добра жеља није на одмет, па зграбих и те, иако, искрено, пола нисам ни чула верући се по полицама, столицама и осталом покућству, покушавајући или да дивно украсим стан или да сломим врат, у зависности шта се пре деси – да украси послушно остану где сам у свом лудилу замислила или да се столица измакне, па осетим Њутнов закон гравитације.

Ипак, нисам ја јабука, нити било која друга воћка, а ни цвећка, па приведох посао крају без пада и повреда, и погледах својих руку дело. Није што сам то ја радила, ето, да не би испало да се хвалим, али нема премца, најбоље је украшено, ма на такмичење би могло ићи, само још када би било више продужног кабла да се све то лепо споји и засветли у својој симфонији, од које ноћима неће бити спавања, али шта мари – па Нова је година, оно додуше само грегоријанска. И када би срме хтеле да стоје, а не да клизе по полицама, то ме тако излуђује, а тек они звончићи и мали Деда Мразови, који никако неће да се окрену како треба, иако се тако трудих да их закачим баш онако како су ми рекли да треба.

А тек оне лепе украсне лампице испред телевизора које сам најбоље поставила, иако сада никако не могу пребацити на неки други програм, таман и вестерн гледала, јер сигнал са даљинског не може да продре кроз њих, али када ја то украсим онда је за памћење.

И од свог тог посла и забаве нисам ни приметила да је већ три сата ноћу, а да ни једном нисам отишла на Фејсбук!

Па, како ће људи знати да им честитам, ако на Фејсу нисам ставила честитку?!

Јер као добар пионир научих да тако треба, а када тако треба поговора нема, само реци „стараћу се“ и изврши задатак. Некада је то било писање честитки сатима, дугим сатима, до утнућа руке, а Бога ми и глутеуса, да не кажем ког већ дела тела на коме се седи, па онда разгибавање до поште и слање многобројној родбини и пријатељима најлепших жеља писаних краснописом или у мом случају швракописом, па ко прочита знаће шта смо му пожелели, а остали – па нека је и њима срећна, јер ћемо и ми исто тако морати неке дешифровати.

Фејсбук је сада ту да замени све то и прегршт честитки за све прилике постоје, па зашто би се ми, са много промила црногорске крви, уопште мучили да идемо и купујемо неке тамо честитке, па да пишемо и још тражимо адресе и шаљемо свима, када лепо можемо, седећи у топлој фотељи, мало само куцнути прстима по екранчићу ових нових „тач“ сокоћала и поставити честитку за све, па нека се они нама јаве, да, да.

У то се појавише први знаци јутарњех светла и полако више нису биле лампице те које су давале атмосферу својом бојом, некада и злокобну, када оно неке боје затрепере и сенке почну да скачу по зидовима – „Ма, који ме је враг и терао да их палим?!“ – вриснем тада у себи исколачених очију од страха, јер се из мрачног ћошка једна сенка Фредија Кругера кезила на мене, и све их погасим знајући да сам ипак поранила са кићењем.

Има још до 13-ог јануара, празника Обрезења Господа Исуса Христа и Нове године, а ту је и битнији 7. јануар, наравно по грегоријанском календару, када се слави најрадоснији од свих празника Рождество Христово – Божић, и да нема потребе да журим, па нека украшава ко када хоће и како хоће, и нека мисле на туристе и све друге Нове године, али моја јелкица и лампице ће увек тек тада засветлети, ма шта ми ко од њих рекао, јер ту нема правила.

Иако прво бејах уморна и слуђена од јурњаве да будем као други, да све буде беспрекорно и како сви одобравају, од бљештања светала и шљаштења различитих украса, од експлозија које су допирале споља и разних ватромета и прскалица, коначно ми сину да и није битно да ли јесам или нисам окитила када други мисле да треба, већ када знам да треба и када хоћу – „Ма славићу што ми је срцу драго, а не шта други нареде и захтевају, јер тако је неко негде прописао, је ли?! А-ха, како да не.“ – и на ту помисао ме је стигло блажено смирење и легох у свој топли кревет благодарећи за нови дан, био у новој или у старој години, и што несломих врат. Тек тада су ме можда свеци и чули.

А јелка ми намигну, јер је знала да ће остати окићена бар до Светог Јована.

 

Ваш „експерт“ за правила Неда

Коментари

Коментари


Препоручујемо