ВИНЧА – ПРВА ИНДСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА | Жиг Инфо

ВИНЧА – ПРВА ИНДСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА

Београд у свом саставу има 17 општина, а једна од њих је од 1955. године и општина Гроцка, са својих 15 насеља, позната по воћарству, о којој писани подаци постоје из IX века и када је уписана под старим именом Гардец. На територији ове градске општине је и насеље Винча, име које је светски познато због археолошког налазишта датираног у прошлост 7.500 година, које је добило име „Бело брдо“ по светлој боји лесне терасе на којој се налази, док је у стручној литератури познатије под именом самог насеља – Винча.

Најзначајније европско неолитско налазиште је управо налазиште у Винчи, 14 километара од Београда, близу пута Београд – Смедерево, које пролази кроз срце градске општине Гроцка, препуне археолошких налазишта из различитих периода наше историје. Општина Гроцка је пример многих насеља у Србији, која, испод темеља садашњих здања, крију ризницу из давне прошлости и чувају тајну, и док се крећемо данас улицама многих места ретко се сетимо да су давно туда пролазиле многе војске, писала се историја и да су сада само други материјали заменили старе, којима су биле грађене улице и куће. Живот побеђује и иде даље.

Али шта је то што научницима у вези Винче не даје мира?

Можда куће, које су прављене веома удобне, са изолацијом и пећима, без огњишта, у уређеном насељу, које може указати да је то био град, а самим тим и први град, датиран много пре познатих градова цивилизација Месопотамије и Египта?

Или први трагови модерне технологије за то доба, као што је ђубрење земљишта и обрада метала?

Први пут, забележено, у људској историји долази до стварања вишка хране. Тадашњи људи су научили како да припитоме животиње, научили су како да обрађују земљу и створили су се вишкови хране, а самим тим и другачији услови живота.

– Откуд одједном ти велики вишкови хране? Шта се то променило? Људи су дошли, заправо, у производњи хране до неке нове технологије пре 7.000 година, а те нове технологије су ђубрење земље. Људи су почели да ђубре земљу и ђубрење земље је променило свет. Када су људи почели да ђубре земљу, земља сада стално рађа, они се више не померају, трајно живе на једном месту. Ђубрење земље омогућило је прелазак са екстензивне на интезивну земљорадњу, а интезивна земљорадња омогућила је стварање великих вишкова хране. И када су се појавили велики вишкови хране, нормално један део њих је почео да се бави нечим другим, прерадом и занатима, што је све довело до стварања трговине и тада се по први пут појављује занимање трговац. – објашњава Драган Јанковић, археолог и кустос Музеја града Београда на археолошком налазишту „Бело брдо“ у Винчи, на предавању које је одржано у Великој сали ГО Гроцка у оквиру манифестације „Дани европске баштине“, на тему „Културно наслеђе и природа“, и додаје да је самим тим постала потреба за градом, јер где има трговине и заната има потребе и за путевима и комуникацијом, а у то време се могло путовати само долинама река.

– Само су речне долине биле проходне. На овом нашем делу Србије, овде у широј околини Београда, такозвана београдска конглуенца, то је простор на коме се слива огромана број река са свих страна. И заправо овај наш простор овде је природна раскрсница свих значајних путева и комуникација. И сада видите одакле год да кренете у то време ви сте морали проћи кроз овај простор. Значи, са обале Егејског мора, Анадолије, Блиског Истока, Црнога мора, и ако кренете према северу или западу Европе овуда се мора. Е, то је била та велика предност. Нормално, они су ту предност искористили. Винча постаје један велики трговачки, економски и културни центар тадашње Европе. Хиљаду година је Винча била тај важан центар Европе, а свих хиљаду година Винча је била центар једне моћне културе, једне моћне цивилизације, коју смо ми по Винчи назвали Винчанска цивилизација, а она се простирала на једном огромном простору од севера Румуније, до југа Македоније, од централне Босне, до централне Румуније. – каже Јанковић.

Река Болечица, која се улива у Дунав 14 километара низводно од ушћа Саве у ову митску и моћну реку, била је место где су почела ископавања 1908. године и где је отркивен континуитет насеља од данашњих дана до неолита, а баш ушће Болечице је било добро место за стварање насеља, јер је насупрот Винче, преко Дунава, ушће и реке Тамиш, што чини овај простор раскршћем тадашњих путева. И тако су неолитски трговици, први ове професије забележени у историји, долинама река Тамиш и Тиса стизали до Карпата, који су били њима најближа дестинација за набављање најтраженије сировине тог времена на целом свету, траженије и од нафте, вулканског стакла, познатог и под називом опсидијан.

– Опсидијан је материјал настао изливањем вулканске лаве и брзим хлађењем. Сад кад се поломи  то вулканско стакло он се тако цепа да се добијају сечива оштра као скалпел. Значи опсидијан је најважнија сировина тог времена. И данас се у хирургији користе скалпели од опсидијана за операције ока и срца. – наставља предавање Јанковић, и објашњава да су постојала још само два налазишта опсидијана у Европи: на Сицилији и у Милосу у Грчкој.

Налазиште на Карпатима је било најближе тадашњим Винчанцима, који су од опсидијана правили бријаче и косе, битне за скупљање хране како би домаће жиотиње прехранили зими.

Винча постаје центар за дистрибуцији најважније сировине тог времена – опсидијана, али не само њега.

На двадесетак километара од Винче налази се планина Авала, богата различитим минералима и рудама, а једна од њих је посебно била тражена тада, а и касније током историје – цинабарит.

„Археолошким ископавањима с почетка стољећа на локалитету Винча, М. Васић је доказивао постојање индустрије цинабарита у винчанској култури. С обзиром на близину лежишта цинабарита на обронцима Авале у Шупљој стени, доказе ваља сматрати увјерљивима, али због постојања пећи необичне конструкције продукција је отишла и даље од добивања самог цинабарита. У таквим пећима могао се цинабарит топити у живу која је служила за производњу алувијалног злата. И новија истраживања доказују да је рударство и таљење бакра у винчанској култури било широко познато, а разлог тако дугог континуитета живота у Винчи је продукција живе. Тиме се отварају широке економске везе Винче и изван оквира винчанске културе.“ – из чланка др. сц. професора Александра Дурмана „Индустрија цинабарита у Винчи“, YU Археолошки завод, Филозофски факултет у Загребу, Претхисторијска археологија, објављен 1989. године.

Цинабарит је минерал, живин сулфид из кога се експлоатише једини течни метал жива, а којег је у обиљу било на Авали. Опремљени маскама Винчанци су дробили и топили цинабарит и добијали су боју цинобер за бојење тканина и украшавање посуђа, а која је ретка у природи. Коришћен је цинабарит и у друге сврхе од неолита до данашњих дана, а најчешће у медицини, као антисептик и седатив, док су волели и алхемичари да га користе у својим рецептима за дуговечност и бесмртност.

Процес добијања живе и цинобер боје у неолити описује професор Милоје Васић у својој књизи „Преисторијска Винча I, индустрија цинабарита и косметика у Винчи“.

„Ти глатки и јако нагнути патоси с рељефним оквирима или с удубљењем испред пећи најречитије доказују, да су ове пећи у Винчи служиле за сушење, односно пржење, цинабарита из којег се, и по Витрувијеву опису, редуковала жива, која се у капљицама скупљала на под пећи, низ њега падала према рељефном оквиру, или се стицала у удубљења испред пећи одакле је метана у суд са водом. У том циљу пећи су претходно могле бити загреване, па је затим стављано комађе (glaebae) цинабарита у њих: или су у пећи, истовремено, стављани распаљени дрвени угаљ и комади цинабарита. Таква употреба ових пећи потврђује се и одсуством другог отвора на њима, јер би кроз тај отвор евапорисана жива изашла ван пећи, па би и цео труд био узалудан. – За сада се не може одговорити на питање да ли су пећи, за време пржења цинабарита у њима, биле затворене или не. У овом објашњењу употребе пећи у Винчи налази се и узрок, због којега су њихови подови поново премазивани, пошто би се у пукотинама могле задржавати и губити капљице живе. Али су ти подови морали бити глатки, без пукотина, и за прераду цинабарита у цинобер боју, за шта се, у тексту Витрувија, налазе довољни разлози. – Витрувије (De architectura VII, IX, 1): „Грумење када је сухо туца се у гвозденим ступама па се онда испира и пржи више пута и тако се добивају боје, јер отпадне ђубре“. – У колико, дакле, комађе постаје ситније, да би, најзад, постало прах, у толико је потребније да под пећи буде гладак да би се лако могао покупити прах и да би се и при тим накнадним пржењима добијена жива могла слити низ нагнути патос. С оба поступка – и за добивање живе и за добивање цррвене – цинобер боје – стоје у вези и нарочито израђени патоси у просторијама око пећи из истих разлога, како се не би губили ти скупоцени производи.“  (цитат из књиге М. Васића „Преисторијска Винча I, индустрија цинабарита и косметика у Винчи“, Београд 1932. године, преузет из чланка професора Дурмана)

Авала је обиловала и другим минералима и рудама, као што су малахит, оксид бакра, од којег су правили накит и добијали зелену боју, затим азурит од којег су добијали плаву боју, ту је и окер. Удаљенији, али ништа мање битан у то време био је и рудник соли код данашњег града Тузле. Со, животно важна за очување намирница, чинила је Винчу, уз сво остало минерално и рудно богатсво, изузетно важним центром богатог сировинама.

– Многи су почетак европске цивилизације померили из бронзаног доба, значи тамо са Крита и Микене, у неолит. И многи сматрају да је управо Винчанска култура та прва озбиљна европска цивилизација и да се прва индустријска револуција десила управо у Винчи, а то је да су они први у свету савладали и саградили металургију. – закључује Јанковић.

 

Наставиће се…

 

Снежана Недић

Скрипд

 

Коментари

Коментари


Препоручујемо