СРЕЋАН БАДЊИ ДАН И БАДЊЕ ВЕЧЕ | Жиг Инфо

СРЕЋАН БАДЊИ ДАН И БАДЊЕ ВЕЧЕ

Српска православна црква и њени верници 24. децембра по јулијанском, односно 6. јануара по грегоријанском календару, обележавају Бадњи дан, дан који претходи Божићу, а име је добио по бадњаку, који се тада сече и пали.

Стари је обичај сечење и паљење бадњака и датира из предхришћанског периода, а препун је народних обичаја и веровања, који се надовезују на Божић, најрадоснији од свих празника Рођења Господа Исуса Христа.

Многи народни обичаји су или изгубљени или заборављени, али је доста тога и преостало нама данас да испоштујемо, иако се од краја до краја разликују, а оно што је остало одвајкада исто јесте да је бадњак увек млади храст, тако битан у симболици код нашег народа, који је често и био дрво-запис, под којим се служба вршила када наши преци нису смели градити цркве или су били у збеговима, док га у источној Србији чешће зову цер. Има случајева у западној Србији да секу букву, док у смедеревском крају узимају само грану храста.

Бадњи дан почиње пре освита зоре када се запуца из прангија и пушака, и када мушкарци из кућа иду у шуму по бадњак. У шуми секу, у зависности од краја до краја, један бадњак, негде два или три, а има крајева у којима секу и девет или пак колико има мушкараца у кући. У том случају би одсекли једну грану бадњака, а онда њу на више делова.

Када мушкарци дођу до храста и одаберу бадњак који ће сећи прво му пожеле добро јутро, честитају му празник и моле се да донесе здравље и срећу породици, затим дрво поспу житом, а у неким крајевима му дарују и колач специјално умешан за ову прилику и онда се окрене ка истоку и три пута прекрсти, помене Бога, своју славу и Божић и онај који ће га сећи навуче рукавице, јер се не сме додирнути голим рукама, па га прво засече са источне стране да би на ту страну бадњак и пао, и исече бадњак са најбоље једним ударцем секире, а највише са три како се, како кажу, „дрво не би мучило“. Уколико не успе из три ударца секиром да одсече бадњак, онда га морају откинути рукама, јер више удараца није дозвољено.

Важан је и први ивер који се први одвоји од бадњака дог га секу и он не сме пасти на земљу, већ га треба ухватити пре тога, јер се верије да има магичну моћ и где год да га после домаћин стави донеће му благостање и обиље.

Домаћин бадњак доноси из шуме и прислони га уз зид куће, а тек увече га уноси у кућу.

Бадњи дан је и последњи дан поста, па се спреми богата посна трпеза и полако се припрема мрсна трпеза за сутрашњи дан Божић, после којег се не пости до Крстовдана 5., односно 18. јануара, који се увек пости и од којег поново почиње да се пости средом и петком.

Предвече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу куцајући на врата. Укућани питају „Ко је?“, а домаћин одговара „Бадњак вам долази у кућу“, затим домаћица отвара врата и пожели добро вече бадњаку. Домаћин улази десном ногом у кућу и уноси бадњак поздрављајућу укућане са речима „Христос се роди“, док му укућани одговарају „Ваистину се роди“ и пожели им срећано Бадње вече, а они му отпоздрављају „Бог ти добро дао и среће имао“. Домаћица тада сипа по бадњаку жито из сита. Ставља се и слама и разноси по кући, а орахе бацају по један у сваки угао и њих нико не дира. И тада се може поставити вечера.

Пре паљења бадњак се целива, маже се медом, прелива вином и посипа житом и сви се односе према њему као према живом бићу. Обичај паљења бадњака је врло стар, а писаних података има из ХIII века, па је забележено у једном од докумената из 1272. године да су дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру, док је паљење и даривање храном бадњака забележено и у Истри у ХVII веку.

У зависноси од краја до краја остајала је или цела породица или само један мушки члан уз бадњак чекајући и пазећи да сасвим изгори, док у смедеревском крају бадњак нису стављали на ватру, осим они који су се доселили из других крајева.

У градовима данас је дошло до промене обичаја, јер људи немају својих шума, нити имају слободан дан да могу отићи и сами исећи бадњак и најчешће га купују и то грану храста са привезаном мањом количином сламе уз који често узимају и дрен, стари симбол здравља. Остављају га најчешће у ходнику и касније га унесу и поставе богату посну трпезу, а бадњак и сламу поставе испод стола. У зависности како се греју зависи да ли бадњак наложе, уколико се греју на чврсто гориво, или једну мањи гранчицу запале на пламену свеће, уколико имају етажно грејање. А паљење бадњака се зато организује у портама цркви или манастира, где се велики освештани бадњак запали и кућни спале са њим.

Постоје крајеви у којима се за Бадње вече меси и чесница, бадњи колач, без квасца са орасима и мазана медом, која се не сече, већ ломи уз вечеру, а у сврљишком крају га зову „њива“ и краси га украс у облику змије, која има везе са култом мртвих, а и са плодношћу, док се на Косову и Метохији спрема посебан колач и износи на кућни праг ритуално се нудећу вуку.

Симболика овог дана је пребогата, а како је то први дан после краткодневнице једна од симболика је и рађање новог сунца, и тиме се обележава долазак нове године, а прегршт варница, које одскачу високо у небо најављују плодну и родну годину.

У хришћанству симболика бадњака се везује за пастире у Витлејему, који, када су видели Звезду на небу, знак да се родио Господ Исус Христос, насекли су грања и понели у пећину како би Јосиф наложили ватру за Христа и Богомајку, а ту је и наговештај и Крста Христовог на којем касније беше разапет за искупљење наших грехова.

Жито, које се посипа по бадњаку, има симболику жита које је Богомајка бацала стоци која се затекла ту када се Христос родио, а слама се посипа, јер је и Христос на њој лежао.

Кађење дома тамјаном има симбол дарова које је Христос добио од три мудраца: тамјан, смирну и злато. Ораси у угловима куће симболишу власт Божију на све четири стане света. Погача за вечером се ломи и симболише речи Христове „Ја сам хлеб живи“, а вино је његова крв, док је риба на трпези сам симбол Сина Божијег. Со на столу је симбол божанске силе, мед сладости вечног живота под Божијим окриљем, док је свећа, која се пали за Бадњи дан и Божић, симбол Христових речи „Ја сам светлост свету“. Само паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић, и зато се и бди уз бадњак који гори.

 

Снежана Недић

Коментари

Коментари


Препоручујемо