Афера хеликоптер: Неодговорност сеје жртве | Жиг Инфо

Афера хеликоптер: Неодговорност сеје жртве

У земљи где се министрова реч не пориче, наредбе некомпетентних политичара могу имати и кобне последице.

Тог баксузног, тмурног и магловитог петка 13. прошлог месеца војни ваздухоплови су били приковани за стајанке. Све сем једног хеликоптера Војске Србије МИ-17, који је по изричитом наређењу министра одбране Братислава Гашића одлетео на своју – испоставиће се – последњу мисију, која је однела седам живота. Санитетско возило које је животно угрожену бебу, малог Шахина из новопазарске болнице возило у Крагујевац, наишло је на одрон, а посада хеликоптера требало је да омогући транспорт.

Тужилаштво је саопштило да је одговорност за несрећу примарно на посади, нарочито на пилоту, мајору Омеру Мехићу, коме је пронађен алкохол у крви. Породица пилота тврди да он никад није пио.

Истрага ће показати шта је истина, али тешко да је тих 0,68 промила алкохола у крви пилота који је без проблема одлетео у Рашку, преузео бебу и стигао до мора магле на месту слетања у Београду, изазвало трагедију.

Кривица се пребацује на оне који не могу да буду позвани на одговорност, они који су полетели у таквим условима у којима МУП није хтео да узлети, који су бебу упућену у Крагујевац одвезли у Београд и који су од толико места два пута покушали да слете у Сурчин – иако су се томе противили и тражили слетање код ВМА – јер је на сурчинском аеродрому “Никола Тесла“ организован прихват болесног детета и где је посаду и малог пацијента требало да сачека министар здравља Златибор Лончар.

Крунски сведоци су били у хеликоптеру, а мртва уста не говоре.

Алкохол у крви је идеална ситуација да се подвали кривица, али не даје одговор ко је посаду и путнике довео у ситуацију из које није било излаза.

Податак о алкохолу је пуштен у јавност да би скренуо пажњу са питања о одговорности појединих функционера, али у томе се није успело. Јавност је знала за јадац и бурно је реаговала.

Онда је премијер устао у одбрану погинулих у хеликоптеру, они ће за њега увек бити хероји и нису криви низашта. Не дирајте хероје, рекао је. Као да су новинари писали обдукциони извештај и закључак Тужилаштва и пустили га у јавност.

Некомпетентни моћници

Пре позива војсци, позвана је хеликоптерска јединица МУП-а, која није могла по том кијамету да лети. Било је сувише ризично за њихову посаду. И нико им није замерио.

То су професионалци, али их не зовемо херојима, јер да би то био у овој земљи мораш да склопиш очи и руке преко прса – мораш, брате, да погинеш.

Грађанима не треба медијска кампања која показује како министар брине за њих већ да систем одговара њиховим потребама.

Када неко буде гурнут у какву погибељну ситуацију одмах се крене са хероисањем, стварањем алибија, породици се постхумно уручи колајна за хероја и ту се забашури прича о одговорности.

Војска, за разлику од МУП-а, када их је позвао министар, није могла да каже “не“. Али је покушала.

Командант РВ-а и ПВО-а, генерал Ранко Живак, констатује да се „поново издају задаци супротно важећим процедурама“ и да није безбедно слетати у ноћним условима на неприпремљене терене. Али командант 204. ваздухопловне ескадриле Предраг Бандић му каже да има изричито наређење министра одбране.

Овде је уобичајено да се министрова не пориче. Та аномалија у систему обично се покаже тек кад се догоди нека несрећа.

Некомпетентни министар, коме метеоролошки услови не значе ништа, наређује компетентним, али недовољно куражним официрима да у неповољним условима ангажују хеликоптер.

Када стручност и професионализам устукне пред некомпетенцијом политичких моћника може свашта да се догоди. Видимо да резултат такве политике могу да буду људске жртве.

Беба је била упућена у Крагујевац, али је посада добила налог да је довезе до Београда, у којем су били ужасни метеоуслови. Место слетања у Београду је промењено за време лета, али је пилот за то сазнао са сат времена закашњења – када је био на 22 минута удаљен од циља, хелидрома на Бањичком вису, поред Војно медицинске академије, где је првобитно требало да слети, али му је онда речено да иде на аеродром Никола Тесла.

Мајор Мехић је инсистирао да слети у близини ВМА, али му је наложено да иде на сурчински аеродром, где је организован министарски прихват бебе.

Министри глуме суперхероје

Та одлука је била кобна. Не само због магле, већ се испоставило да су цивилна контрола летења и војни пилоти говорили “различитим језицима” – несрећни Мехић је пријављивао висину од писте 140 метара, а контролор то региструје као надморску висину (то би било 42 метра изнад писте), што је стандардна процедура за цивилне ваздухоплове.

Зато и не упозорава пилота да са те висине не може да види писту због облака и препоручује му да залебди изнад писте, што је за овај тип летелице немогуће без спољне видљивости.

Мали Шахин је имао несрећу да се роди у граду без респиратора, у земљи где је, како каже новопазарски анестезиолог Нермин Душтинац, важно где ће хеликоптер да слети, а не да ли ће да слети, где је лепа фасада важнија од солидног темеља, где се уместо живог човека више цени мртав херој.

Иако министар Лончар тврди да на аеродрому нису биле новинарске екипе, знам за најмање две дневне редакције које су тамо имале новинаре. Код Института за мајку и дете, чији је директор, такође, дошао да сачека пацијента са којим ће да дође министар, биле су и камере.

Директор Клиничког центра у Крагујевцу, где је несрећни малишан упућен, није чекао транспорт. Каже да не може да дочекује сваког пацијента, да је то рутинска ствар коју заврши педијатар.

Да ли министар здравља треба да дочекује сваког тешког болесника који из унутрашњости долази у Београд? Институт за мајку и дете има довољно неонатолога да пруже детету најбољу негу.

Министар здравља не треба да сачекује пацијенте, већ да омогући услове за њихово лечење, да квалитетну здравствену негу имају и становници ван Београда.

Приоритет је овде било спасавање бебе, а нуспродукт још једна прича у којој ће главни јунак да буде неко од наших уберминистара. Раније тога дана један се њихов колега из Владе већ исказао – учествовао је у потери за отмичарима детета. Ту су биле и камере.

Сада министри морају да се покажу као спасиоци, специјалци, лекари, да забављају грађане и глуме суперхероје, уместо да им обезбеде пристојан живот. Нефункционалност система се крпи сопственом промоцијом.

Грађанима не треба медијска кампања која показује како министар брине за њих, већ да систем одговара њиховим потребама.

Мали Шахин је имао несрећу да се роди у граду без респиратора, у земљи где је, како каже новопазарски анестезиолог Нермин Душтинац, важно где ће хеликоптер да слети, а не да ли ће да слети, где је лепа фасада важнија од солидног темеља, где се уместо живог човека више цени мртав херој.

Спасавање једног живота је племенито и треба имати људе који имају петљу да донесу одлуку у ризичним ситуацијама. Али треба се суочити са њеним последицама и прихватити одговорност. То је оно од чега бежи министар војни.

Политичка функција овде не сеже даље од конзумирања привилегија. Министар одбране каже да не размишља о оставци. То је очекивано. Оставка је често морални чин којим се штити достојанство функције, институције и владе. Овде, изгледа, не живе функционери саздани од таквог материјала.

 

Ратко Фемић, Al Jazeera

Коментари

Коментари


Препоручујемо