БЕЗ „ДРАГИ МОЈИ Приче голе истине над збирком прича Лидије Ћирић | Жиг Инфо

БЕЗ „ДРАГИ МОЈИ Приче голе истине над збирком прича Лидије Ћирић

Приче о голој истини, боље речено приче голе истине – тако би се могла окарактерисати збирка кратких проза Без “Драги моји” Лидије Ћирић. Све је овдје речено директно, без увијања у метафоре за чијим значењским импулсима би читалац морао да трага; метафоричност је у самом мотиву приче, у суштини коју писац саопштава у непосредном обраћању ономе коме је приповиједање намијењено.

И све је исказано на једноставан начин, да би се тек након ишчитавања у читаочевој свијести разлиставали мисаони слојеви приче која занимљивост и изненађујућу узбудљивост налази у свакодневици, у ономе што се свакоме од нас догађа, али у чему само посебно сензибилизовани уочавају литерарне мотиве.

Приче у збирци Без “Драги моји” несумњиво имају аутобиографски карактер. Ако неке од њих и не говоре о свом творцу, толико су доживљене и толико вјерно исприповиједане, да у њихову аутобиографску аутентичност нико неће посумњати. Надаље, ово су, без икакве сумње, београдске приче. У готово свакој реченици, у сваком новом детаљу, препознајемо неку улицу, булевар, кафану, установу, градску четврт, а нарочито Чубуру, дио града који је с таквом љубављу и топлином описан, да ће га читалац завољети као амбијент и свога одрастања и осјећати да је у те приче и он уткан, заједно са Кили, главном јунакињом готово свих сторија. А Кили зна, како стоји у причи Буги вуги, да ни „живот ни Чубура не верују у идиле“.

Лидија Ћирић – како се то каже – до коске оголијева стварност, што и јесте особеност такозване урбане прозе, каквом је од прве до последње странице испуњена ова збирка. Урбана проза најувјерљивије се исписује урбаним језиком, сочно обогаћеним псовкама и изразима који само наоко зазвуче вулгарношћу, али овдје то уистину нису, јер су употријебљени искључиво у функцији приповиједања и карактеризације ликова и њиховог доживљања живота у средини којој цијелим бићем припадају.

„Секс је секс, а кеш је кеш. Мењам сузе за смех. Хајде, живела ти мени, селе.“ Можда ове три кратке, језгровите, ничим сувишним неоптерећене реченице, понајбоље илуструју функционалност „језика улице“ у живописном сликању (веле)градског живота у коме је тешко избрисати границу између аутентичних старосједилаца и „дођоша“. Да би неко ко је „сишао са брда“ и ментално постао дио урбаног миљеа, прво мора усвојити језик настао на излизаној калдрми коју сурово замјењују асфалтом. У томе му ова књига може бити својеврсни уџбеник.

Сексуалност је можда и преовлађујућа тема прича уврштених у збирку Без драги моји. Стицање првих сексуалних искустава, секс из навике, секса ради, односи међу двома чак и са неким приземним побудама, преотимање љубавника, љубавна веза са млађим очевим пријатељима, хомосексуалност и лезбијство – све то читалац сусреће у овим причама при чему се не може отети утиску да је списатељкина тежња да све те односе прикаже у тамнијем свјетлу и грубим средствима често знала да клизне у фину еротику која заокупља и његова, читаочева чула.

Проза Лидије Ћирић натопљена је здравим хумором и иронијом, које покаткад и понегдје прелазе и у добро контролисан сарказам, увијек помијешан с неком врстом цинизма, проистеклог из отвореног, директног погледа на стварност, без икаквих заштитних наочара. Том хуморном нити проткане су и странице које описују и догађаје којима је сатиричан приступ стран, као што је, на примјер, сахрана. Када у причи Анестезија каже: Лагала сам. Себе. Њега. Васиону. Бога. Силе. Звезде и небо. Као да су се сви светови рушили на мене, а ја мирно стајала чекајући крај– читалац је сигуран да говори сушту истину, а да јој напомена о лажи служи само за то да би и у себи и код оног који то чита учврстила увјерење да истину не може прикрити ни прекрити никаква њена супротност.

Занимљив је и начин на који Лидија Ћирић гради своје приче. Било да су препуне догађања, испуњене вишегласјем ускомешаних мисли, ношених фантазмагоричним сценама и врлудањем духа између разума и заумног, каква је она која је дала наслов цијелој збирци, било да су нешто смиреније, ужљебљене у хронолошки ток нарације и свијести, било да су „афористичког типа“, као Права Београђанка, оне се често завршавају тамо гдје би тек могле да почну. Ауторка их оставља отвореним, па читалац ненадано добија могућност да постане коаутор, да допричава причу по својој мјери, да је развија у нове рукавце и тако је осјети сасвим својом.

Ту су и двије приче писане „у четири руке“, што збирци даје посебну драж. Двије руке припадају Лидији Ћирић, а чије су друге двије, читалац ће лако одгонетнути.
Збирка Без драги моји (а може и: Без „Драги моји“) несумњиво ће имати своје читаоце, нарочито међу Београђанима.

 

Бања Лука, 22. 7. 2017. Ранко Павловић

Коментари

Коментари


Препоручујемо