Богиња пролећа | Жиг Инфо

Богиња пролећа

Ухватило ме је опет.

Идем и куцкам. Сулуд.  Од Миријева 4, пешке преко пољане, до станице буса. У бус…
У бусу куцкам, а куцка ми се о свему.

О њему и о њему. О њој. Писао бих можда и песму, али ме је страх. Опасне су те ствари.

Песме.

Превише личне.

Повремено бацам поглед да видим има ли људи које познајем како бих превирао тривијалне разговоре који би ми отупили оштрину.

Обично у таквим ситуацијама: када гледаш кога да избегнеш, тај нађе тебе. Запну вам погледи као зарези на нетактичним местима.

То ми се и догодило. И опет ће.

Причам са комшијом,и није ми човек крив али ми је свакако мрзак данас.

Полако осећам како ми речи ишчезавају и како се губим у лимбу између формално изговорених речи и оних које би написао.

Пут је прошао и док мислим о пешачком прелазу поред супермаркета и како да избегнем школског друга у нади да ћу некако задржати текст у себи, одлучујем да идем около, насупрот матици људи који иду ка пијаци и оних ревносних што се већ враћају.

Бежим поред пољопривредне апотеке испод препуста зграде некадашњег Бетекса, нервозан као лептир, јер је доле станица у супротном смеру ка граду и баш туда, кроз мноштво људи и потенцијалних сусрета морам проћи јер је то најкраћа путања која води сигурне зоне – малог паркића код Дома пензионера.

Велика је вероватноћа да тамо никога нећу затећи, осим можда пар тинејџера на справама за вежбе. Не мари, нек’вежбају а ја ћу на клупе за ноћне блеје. Биће сјајно. Осим што сам и даље нервозан јер никако да схватим да, ако хоћу, могу да избегнем ситуације каква је била малопре у бусу а ипак то не чиним.

Драгоцено ми је када ме ухвати и не бих га ни са ким делио, осим када га искажем, заокружим, насликам..

Мислим о томе и чујем оно добро познато:

„Штат’ра’иш то!!??“ – оно ‘трз’ питање које поставља ауторитативни посматрач који хвата недоличника у недоличном чину, делу, деликту, у овом случају мисли.

(Пре)Стало је. Изгубио сам га.. Јеби га сад!

Али власница поспрдљивог питања је Она.

Ћерка јој је у кенгуру што је чини још мањом.

У десној руци јој је златножута плетеница купљена у пекари у центру- најбољој у крају, пуна маслаца ситно сецкане шунке на којој браћа македонског порекла не штеде.

Лепа је јако. Уморна, али увек решена и бистрог погледа. Лице јој је мало рошаво, тачније поре су јој шире. Али њена кожа је таква, жели да дише.

Тражи нова сунца, нове меридијане.

Беба муља ону плетеницу као права и не ферма ме. Љубим их обе у уста а онда се окрећем њему и објашњавам му како ћемо до краја месеца спавати одвојено јер, ето, ‘’тата већ није кући када ти устанеш, а увече , видео си, одмах морам да легнем“

Гледа ме и пара ми груди, и иако нема јасну представу о томе шта значи ‘до краја месеца’, некако ипак разуме, јер правимо план и програм, базиран на мојим авансним обећањима шта ћемо све надокнадити у Децембру.“То је сине, онај месец после овог. Онај у ком је снег и нова година“

Он се све слаже, а ја тонем у његову још морски мрку кожу лица.

Кажем јој како сад морам да идем кући јер ме ухватило па пустило па да барем једем чорбу са карфиолом (прекисељену и са доста бибера, уз љуту паприку. Онако до попуштања носних канала)

Смеје се и обавештава ме шта је све купила на пијаци, и да се неће дуго задржавати код мајке, али мора да види како је баба и како теку припреме за обележавање годишњице очеве смрти.

Окреће главу на педаљ од мене и отпоздравља уз осмех једној Маји са: „Ћао!“

Механички се и ја окрећем и ухватим поглед Маје, младе мајке крупних, лепих очију, која у немуштој комуникцији са њом гледа у децу како само мати може да гледа.

-Како је?

-Луудо .-одговара јој финим, голицавим волинским титрајем из грла

Маја одлази у свом правцу. Добила је тачно онакав одговор који је по њеној мери.

-Шта си јој то одговорила!?

-Одговорила сам јој: Луудо.

-Зашто тако?

-Зато што,ако желиш да људи не постављају даља питања, само им на“како си“, одговориш са „Луудо“

-Мислиш, даш им неуобичајен одговор?

-Не мислим. Одговориш онако како те ко пита. Кажеш истину..Хајдемо Милана, ево га тобус и идемо код нане ти ја и Мими, а тата иде да рушка шорбицу- опонаша његово непостојано Ч док се отима са бебом за плетеницу, љуби ме и улази у бус.

Стојим и гледам за њима онако слеђен.

Она је хаос. Она је одговор, она је решење шаховског дијаграма. Она је мушко и женско, пас & мачка, кост & кожа-и обрнуто.

Увек у садашњости док мисли испред мене,и сумира тамо где ми зафали разума, снаге, понекад и храбрости. Увек на правом месту. Она је весник.

Опет ме је ухватило

НЕНАД МИЛЕНКОВИЋ- ПАНИЋ

Коментари

Коментари


Препоручујемо