Црвени аларм | Жиг Инфо

Црвени аларм

Слуђени народ данима су засипали катастрофичним упозорењима: те наранџасти аларм, те црвени. Потопиће нас небо ко пацове, однеће нас бујице, држте се чврсто за Вођу и Његове, другог вам спаса нема.

Мораш људе нечим плашити не би ли им скренуо пажњу са правих елементарних катастрофа: незапослености, беспарице, криминала и општег државног и парадржавног лоповлука. Добро, Косово су скинули са дневног реда, том ситницом се више нико, сем ретких изузетака, и не бави, стисла, ако не већа, а оно ближа мука – живот под банкарским и осталим јармовима.

Да нам следује оно – не бојте се, добро бити неће – у то сумње нема. Горе и од овог нам не гине, па остаје нада да ће се пацови и пацовчићи који су зајахали власт изјести међусобно. Као и комунисти, који су у оправданом одсуству опозиције срушили сами себе.

Ето, већ месецима Вођи није доста што је најобожаваније, још мало па митско биће готово свих медија и државних намештеника, него га жуља и тај скоро па небитни каменчић у ципели, звани Тома Диплома.

На бајчетинског војводу нема ловостаја, на њему се ређа свака таблоидна шуша, они што су у срећна времена новинарства почињали са пијачним ценама данас се вежбају, ни мање ни више, него на председнику државе.

А, он се, онако незграпан и расклаћен (британска штампа једном приликом примети да Тома „својим неформалним изражавањем често зна да дође на ивицу дипломатског инцидента“) мало-мало, па намести на чист зицер.

И ето прилике да се докаже како у Србији нема цензуре, јер Боже мој, па видите да пљују председника лично!

Али, Тома није Вођа, са Вођом се није баш зајебавати, јербо има обичај да лично окрене зајебантов телефон, или телефон зајебантовог газде и оде зајебант под лед, очас посла. (Фигуративно, наравно, мада се не искључује могућност да једног дана буде и буквално).
Док се народ тако замајава и увесељава Вивалдијем који председнику свира на увце, као Шопен Палми, док се сви ваљају од смеха замишљајући Тому како се телефоном јавља Фејсбуку и Твитеру, а од библиотеке му се привиђа банка, црвени аларм завија ли завија.

Џаба, нема ко да га чује.

Бациш председника и понеког ситнијег владајућег пацова глодарима у новинама, то је рецепт за успех, јер поред смлатастог Николића и неког тамо лоповчића Вођа изгледа још грандиознији, још паметнији, још јачи. Још кад се Томи навуче папучарска одора, а Драгица прогласи газдарицом кућерине на Андрићевом венцу, ето суште супротности мачо мушкарчини из Немањине улице.

Гради се култ, а руши се држава. Множе се лажи, хиљадама пута поновљене са розе и осталих екрана, а радници стају у ред за народне казане. Идила у етру, беда на земљи. Подригивање елите и крчање црева сиротиње раје.

Обећана земља.

Уосталом, шта су за нас поплаве, бујице, клизишта…? Чега да се боји народ кога воде сопствени душмани, а саветују их доказани злочинци? Зар од природе треба да страхује раја којој на Копаонику, међу старлетама и осталом гамади, судбину кроји мафијашка екипа која би у нормалном свету сабрала брат-брату миленијум година робије?

Тај исти народ разочарао је Вођу, јер се као јуне опире путу у светлу будућност и све вуче унатрашке, ко свињче пред клање. Неће да живи у Вођиним облацима, он би нешто скромније – парче хлеба, бар двоје читаве панталоне и ситу децу, без патње и очаја у очима.

Стварно си, народе, стока…

Неки клинац ономад на седишту у београдском превозу нажврљао: „Сви ће погинете ко пацови. БоНба је у аутобус!“

Нисмо далеко од тога. Нит су ови легално изабрани терористи писменији, нит су им намере ишта нормалније.

 

Милан Јовановић, Вести

Коментари

Коментари


Препоручујемо