ДИРЉИВО 70 000 људи на Фејсбуку помогло да дође до једног загрљаја | Жиг Инфо

ДИРЉИВО 70 000 људи на Фејсбуку помогло да дође до једног загрљаја

Ова друштвена мрежа олакшала је сусрет једне старатељке из Шпаније и њеног „сина“ три деценије од последњег загрљаја. Овај дечак сада има 35 година и увек ће јој бити захвалан јер га је извукла из пакла у ком је живео.

Пост бy Yенy Заера.
– Испричаћу вам једну причу. Добро обратите пажњу на ово лице, јер неко би можда могао да зна нешто о њему. На крају крајева, друштвене мреже томе и служе. Упознала сам га 1982. године. Нашла сам га у дому за незбринуту малолетну децу у који сам носила играчке и одело, а и изводила сам децу у шетњу или викендом. Била је то љубав на први поглед. Ухватио ме је за сукњу и више се није пуштао. Нашли су га у једном стану где је провео три дана плачући завезан за столицу. Његова мајка је отишла са једним господином и више се није вратила – написала је Јени из Сарагосе на свом профилу на Фејсбуку 20. фебруара без много наде да ће заиста и пронаћи дечака са слике, Франсиска Хавијера, о коме је бринула четири године – од његове друге до шесте године.

Тада јој нису дозволили да га усвоји јер је била неудата, незапослена и одвише млада, док су њени родитељи били исувише стари. Више од 70 000 људи је, прочитавши ову причу, изразило своје саосећање, и за само три дана Франсиско Хавијер Хуарес Мартин је пронађен у Логроњу. Након три деценије и 15 минута, колико је протекло од њиховог последњег сусрета, састали су се у Арнеду, на пола пута између Сарагосе и Логроња, градова у којима данас живе.

– Позвали су ме и рекли: ‘Сутра мораш да предаш дете’. Размишљала сам да побегнем са њим у иностранство, али Маркос ме је убедио – њен тадашњи дечко, а сада муж и отац троје деце – да је то лудост и да би ме полиција одмах пронашла. На крају сам га одвела. Дете је лупало главом о зид. Урезан ми је тај последњи дан. Рекла сам му: ‘Погледај ме. Никад немој да ме заборавиш. Потражи ме. То што нисам са тобом не значи да те не волим, него да ми нису дозволили да останеш са мном’. И целог живота сам размишљала: Да ли ме се сећа? Да ли можда мисли да сам га и ја оставила као што су га сви остављали? – присећа се Јени.

Хуарес јој појашњава, не пуштајући јој руку, да никада није ни помислио да га је она напустила.

– Избавила ме је из пакла – каже, а уз то и пружа доказе за чињеницу да ни он њу није заборавио.

– И твог тату сам звао Супермен, и једном си ме водила у вилу једне дугарице која је имала базен, и увече би ми давала Несквик… И певали смо песме на италијанском – присећа се Хуарес.

– Сећам се дана када су ме упознали са њима и како сам плакао на задњем седишту кола мислећи на Јени – испричао је Хуарес који сада има 35 година, а на састанак је дошао са својим новим старатељима.

Родитељи који су га усвојили су потврдили да је тих суза заиста било. Тада их нису разумели, јер нису знали за жену која га је чувала четири године. Када је имао шест година Хуареса и његова три брата, од 8, 10 и 12 година, усвојиле су четири различите породице које су се обавезале да ће бити у контакту како деца не би престала да се виђају.

Јени, која је чак и унајмила детектива како би пронашла породицу која је усвојила дете, дуго је маштала да ће он пронаћи њу. Раније је то већ радио: када је његова биолошка породица добила одобрење да га виђа.

– Једном је побегао од куће и дошао до моје, која је била прилично удаљена, бос, са братом – присећа се Јени.

Није могла да поднесе чињеницу да је дете код њих, јер је знала да га држе у ужасним условима. У дому су јој рекли да уколико жели да добије нешто од његове бабе треба да јој да сребрне наруквице и пршуту, па је тако и чинила: носила је наруквице и пршуту, како би је пустили да га види, а онда би открила да га држе затвореног у купатилу. Хуарес је био веома мали, али сећа се тих казни.

– Баба је тукла моју браћу, а мене је затварала у неку мрачну собу и говорила ми је да ће ме појести мишеви – прича Хуарес.

Сто за који су сели убрзо је сасвим прекривен фотографијама. Хуаресови старатељи су понели албум како би Јени успела да сагледа тих 30 година које су изгубљене: летовања, рођендани, служење војног рока…

Када су их упитали какве односе од сада желе да имају, Хуарес одговара:

– Породичне, јер ми и јесмо породица. Само то што знам да ћу од сада моћи да га позовем сваког другог фебруара да му честитам рођендан мени је већ страва. Током ових 30 година то нисам могла да учиним, али увек бих се сетила. Размишљала сам: ‘Данас пуни 15, данас 20, данас 25. Где ли је? Да ли је срећан? Да ли ме се сећа? – рекла је Јени.

М. Алексић   Блиц

Коментари

Коментари


Препоручујемо