среда, 26 јун 2019
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 207

Дан младости и Јосип Броз Тито: Сећања на маршала и Југославију

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Узвик „За Тита, ура, ура, ура!“ одзвања стадионом Југословенске народне армије, док хиљаде и хиљаде младих Југословена кличе са терена.

 

Хиљаде и хиљаде дланова аплаудирају са трибина. Почиње песма Друже Тито ми ти се кунемо, публика је на ногама. На ногама је и Јосип Броз Тито.

Ређају се песме, млади плешу на терену, а затим утрчава ученица из Гњилана, носећи штафету младости – симбол „братства и јединства“ и „љубави према другу Титу“.

Тако је изгледала прослава Дана младости 1979. године – последња која је одржана за време Титовог живота.

„Када помињемо 25. мај, прво ми на памент пада баш слет. Још од основне школе, па после и у гимназији, било је најинтересантније ко ће учествовати на слету“, каже 67-годишњи Славко Михајлов за ББЦ на српском.

Штафета је на терен долазила и након председникове смрти, а последњи пут 1987. године.

Дан младости обележавао се 25. маја од 1945. до 1988. године и окупљао је омладинке и омладинце из свих делова некадашње земље – од Вардара до Триглава.

Празник се до 1957. обележавао само као Титов рођендан, да би те године на иницијативу председника постао Дан младости.

Братство и јединство

Михајлов, професор који пензионерске дане проводи продајући књиге и грамофонске плоче у близини Кнез Михаилове улице у Београду, са сетом се присећа младости и тога да је једном учествовао на Титовом слету.

Каже да слет тада није доживљавао као част – више се радовао дружењу, а у гимназији и „девојкама и ескивирању школе“.

 

„Радовао сам се и музичком делу, али и финалној утакмици у Купу маршала Тита. Обично се одржавала тих дана“, прича Славко.

Славков пријатељ Миладин Павловић није „југоносталгичар“.

И он је професор у пензији, али за разлику од Славка, одбијао је да учествује у слетовима.

„Увек сам се критички опходио према том времену. И тада и сада. Поштујем људе који славе то доба, али то је било време диктатора“, објашњава Павловић.

Предавао је латински, а каже да је осам година био без посла због става који је имао према Титу.

„Скинуо сам Брозову слику из зборнице, а колеге су ми рекле да ако ми се не свиђа да ту седим, могу да седим у ходнику.“

Прича да је обавеза била да се 4. маја, на дан Титове смрти, одржава час посвећен њему. Држао га је, али уз критички осврт.

„Тито је био комунистички диктатор, али је неоспорно имао коректне доприносе и био вешт политичар.

„Имам разумевања за људе који кажу да је било лепо. Можда је то било коректније време од овог данашњег безумља“, каже Павловић.

И Станко и Миладин слажу се у једном – било је лепше, јер су били млади.

На тезги поред које стоје има књига различитих жанрова написаних у различитим времена. Неколико је о доживотном председнику СФРЈ.

Нису тражене, али их понекад купују држављани бивших југословенских република, али и туристи из иностранства.

Титово време Славко данас, 31 годину након обележавања последњег Дана младости, описује као време сигурности.

„Постојала је сигурност здравственог осигурања, сигурност посла, оно чега данас нема“, каже.

„Могао сам да спавам на клупи по читавој Југославији без бриге“, додаје.

Црвени пасош

Мисли да такво путовање данас не би било безбедно, а за путовање у већину бивших република потребан му је и пасош.

„Црвени“ југословенски пасош је још један од симбола тог времена.

„Границе су отворене 1970-их и југословенски пасош је важио свуда на свету. Отварао је врата и за исток и за запад.

„Могли смо да путујемо свуда и путовали смо“, прича Славко.

На тезги поред књиге продају Александар Обрадовић и Верица Поледица.

Александар је имао осам година када је Тито преминуо.

„Сећам се да је дошла учитељица и рекла да је умро Тито. Сви смо били тужни“, прича Александар.

Био је међу последњим генерацијама пионира. Пионирска капа и марама су му и прве асоцијације на помен тог времена.

Верица пак има много више успомена из времена Југославије.

Била је из сиромашне породице, али је захваљујући стипендији Титовог фонда могла да се школује и иде на летовања.

„То време је било прелепо.

„Не само зато што сам била млада, већ зато што смо били заштићени, поносни на то што смо Југословени, имали смо бољи стандард и већу сигурност.“

Бројна пријатељства која је склопила са људима из других република, наџивела су некадашњу државу.

Социјална једнакост

Славка Михајлова на то доба асоцира и друштвена једнакост.

„Седамдесетих је постојао узак круг богатих. Они нису били богати као што су неки богати данас, али су одскакали од осталих, по политичкој или некој другој линији.

„Већина људи припадала је такозваном средњем слоју. Било је и сиромаштва, али је већина могла да одвоји новац да оде на летовање, зимовање, да проведе годишњи одмор на мору, планини или било где“, каже Славко.

Ни тада није било идеално, али каже да је било „хуманије“ него данас.

„Данас се све гледа кроз новац и све је борба за опстанак.

„Ради се од јутра до мрака. Тада се радило седам, осам сати. Дођете кући у два или три сата и онда имате слободан остатак дана. Ко данас има слободно време? Нико“, каже Славко.

Верица Поледица у пензију ће моћи за три године.

Добар део радног века провела је у радећи у пошти и била носилац ППТ Титове штафете.

Штафета младости последњи пут је унета на стадион ЈНА 25. маја 1987. године.

Одржавање слета укинуто је одлуком Савеза социјалистичке омладине Југославије 26. јануара 1988. године.

ББЦ Неwс на српском/Данас

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније