понедељак, 30 новембар 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 227

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

НА ЛИЦУ МЕСТА Њиве код Книна су натопљене сузама и знојем

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

"Новости" са Србима који су се вратили на своја имања. Животаре од пољопривреде, социјалне помоћи и дечјих додатака. Родна груда многе дозивала у сновима.

ТОГ несрећног 5. августа ујутро сви смо плакали и поздрављали се са дедом Душаном који у 94. години није хтео да остави своје огњиште. Отац Жарко, мајка Зора, сестра Нада, брат Раде и ја, Саво Триван из Стрмице код Книна, тако уплакани стигли смо још само да пољубимо кућни праг. И кренули смо пут нашег Истока. До Србије. До капије спаса која је за нас била на Рачи.

Овако нам Саво Триван (43) прича о дану када је напустио родно село. Кад је, потом, сазнао да је деда Душан убијен током "Олује", мислио је да завичај никада више неће видети. Али, "зов" Стрмице, бистре Бутижнице и Книна, и повратак родитеља 1998. године, вели Саво, претегли су на "тасу повратка".

- НЕСРЕЋНИ избеглички дани "низали" су се у Косовској Витини - наставља Саво. - А, онда су 1998. отац и мајка решили да се врате на своју земљу. Сестра, брат и ја смо се растурили свако својим путем. Ишао сам за послом тамо-амо, и у Србији и у Црној Гори. Највише сам радио на грађевинама. Животарио. Али, нигде нисам могао да се скрасим, да будем свој на своме. И, 2000. године, одлучио сам да се вратим својој кући, у Стрмицу.

За њим се вратио и брат Раде, а сестра Нада се удала и сада живи у Немачкој. После повратка, Саво се оженио Добрилом. У Стрмици се после много година зачуо и плач новорођенчади, када су Триванови добили сина Душана (3) и пре четири месеца Сару.

- Живимо од пољопривреде, социјалне помоћи коју ја добијам и дечјих додатака - прича Саво о животу после повратка. - На биро се јављам сваког месеца, али од посла ништа. Иако се нисам покајао што сам се вратио, признајем да нам није лако. Боримо се како умемо и знамо да зарадимо за живот. Имамо ми велико имање, али је проблем државна граница између Хрватске и Босне, која нам иде посред имања. Само три хектара земље су нам у Стрмици, у Хрватској, а 650 метара даље, 14 хектара дедовине у босанској општини Грахово. Углавном пашњака и воћњака.

Иако има 60 оваца, Саво каже да му "благо", ако залута преко границе, повремено зада много мука. Зато и не повећава стадо, мада би оно добро упослило целу породицу.

- Пошто имамо 30 кошница пчела, најбоље зарадимо продајући багремов, ливадски и мед од вреска - говори нам Саво о свом повратничком бављењу пољопривредом. - Род јабука и крушака некад продамо, некад не. Зависи од цене откупа. Покушавали смо и да направимо повртњаке, али нам није пошло за руком. Накотила се дивљач у овим нашим крајевима, нарочито дивље свиње, па се од њих ништа не може засадити. Убијати их не смемо, а ни пушке немамо.

Да допуни кућни буџет, Саво Триван се бави и дрворезбарењем. Ручно израђује дрвене кревете, иконе, кухињски прибор и посуде. Сналазиће се, тврди, и убудуће. Верује да има снаге да деци и унучићима омогући бољи живот, баш ту на прадедовској земљи.

У СВОЈЕ имање и бављење пољопривредом, уздао се и Јован Јово Рашковић (56), из книнског села Рашковићи. У Инђији се био добро снашао, али комад земље око реке Радљевац, каже, звао га је и у сну. Када се почетком јуна 1999. године, са супругом Даворком и ћеркама Ањом и Драганом, из избеглиштва у Инђији вратио, у кући га је, сећа се, дочекала уплакана мајка Ика. Остала је у Книну за време "Олује".

- Тражила је само да се прихватимо мотике и своје земље - прича Јован Рашковић. - Имао сам своје имање, а и супруга је од својих Мартића наследила лепу парцелу, па смо породично "заврнули рукаве". Од речице Радљевац, која протиче уз наше парцеле, направили смо мрежу каналића за наводњавање. Сада на три хектара гајимо парадајз, паприку, лубенице, купус... И све што произведем продам на пијаци у Книну. Надлежни су ми нудили кредите и подстицаје, али нисам прихватио. Не могу да се петљам са државом. Наше хектаре око Книна натапамо својим знојем, много радимо, али ником ништа нисмо дужни. Зарада варира, али никад нисмо у минусу.

Од пољопривредне производње, Рашковић, пре рата ауто-лимар у Книну, одшколовао је обе ћерке. На Универзитету у Загребу, Ања је већ магистрирала агрономију, а Драгана је завршила Вишу управну школу. И обе су се вратиле у Книн.

- Обе раде, али од плате се не живи. Свакодневно, од првих пролећних дана, долазе нам да обрађујемо земљу. Ања је инжењер пољопривреде, па нам њено знање много значи, јер готово 80 одсто производа узгајамо органски. Помажу нам и оба зета, а тако ћемо учити и унука, двогодишњег Уроша. У комаду земље, па макар и најмање, највећа је сигурност за вредног човека. Ратови буду и прођу, али тапија на њиву вазда важи - прича Јован.

НЕДАЛЕКО од Јована, живи и његов саплеменик, осамдесетогодишњи Бошко Рашковић. И он је после избеглиштва одлучио да се врати "дому свом".

- Сам сам. Ћерке су одлучиле да остану у Панчеву. Ја нисам могао - приповеда деда Бошко. - У врту испод куће гајим нешто поврћа за своје потребе, а лепо зарађујем од плетења корпи. То сам научио још кад сам имао 12 година. Некад је корпе знао да плете сваки мушкарац у нашем селу, а сад цео занат спао на два слова, на мене и још једног комшију.

Све што исплете, прича овај крепки старина, лако и брзо прода. И кошаре, и корпе и домижане. Жали деда Бошко што нема више повратника Срба на имања око Книна. Могли би, вели, пристојно да живе.

РЕД ТУГЕ, РЕД СРЕЋЕ

 

БАКА Ика Рашковић, закорачила је 13. јула у десету деценију.

- Свашта, децо, памтим - прича док ослоњена на штап седи испред куће сина Јована. - Живот се тка од среће и туге. И сад кад "пребирам" по глави, тугу одагнам због праунука Уроша. Нисам, оног дана кад су деца побегла пред "Олујом", помислила да ће се плач бебе икад више чути у нашој кући. Али, видиш што ти је живот. Ред суза, ред радости.

КРУГ ЖИВОТА

- КАД ми се пре три године родио син, дао сам му име Душан - прича Саво Триван. - Желео сам да носи име мог ђеда који је за време "Олује" остао у овој нашој кући. Али, неком нечовеку засметао је српски старина од 94 године. Где и када је убијен и где су му кости, још нисмо сазнали. Ипак, желим да мали Душан буде као и његов прађед, поштен и вредан човек. Нека га послужи прађедово здравље и памет. И нека он жив овде дочека своје праунуке. То је смисао и круг живота.

 

ИГОР МАНДИЋ: СРБОФОБИЈА ПРЕЛАЗИ У ТЕШКИ КОМПЛЕКС ХРВАТА

СРБОФОБИЈА је данас једна од најзначајнијих одлика хрватске културе и толико је изражена да прелази у тешки комплекс од којег бисмо ми сами морали највише да патимо, јер је сваки комплексаш оптерећен страшним болом, изјавио је у разговору за "Јутарњи лист" познати хрватски писац и књижевни критичар Игор Мандић.

- Управо сада, пред лето, већ 15 година, отвара се сезона лова на Радета Шербеџију и Театар Уликс на Брионима - рекао је Мандић, и додао да хрватска злоба ту прелази у тешку злобу неоусташке структуре која буја и у неким новинама.

- Та сваколетна хајка је, срећом, и даље само вербална, али прети да пређе и у физичку - казао је Мандић, и подсетио да је пре неколико дана Милораду Пуповцу у Србу запрећено да му је ово последњи пут да ту долази и обележава устанак српског народа у Хрватској.

 

Јелена Матијевић, Новости

Најчитаније