среда, 08 април 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 227

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

ОНИ СУ ХРАНИЛИ СРБИЈУ КАДА ЈОЈ ЈЕ БИЛО НАЈТЕЖЕ, а онда су их СВИ ЗАБОРАВИЛИ! (ФОТО)

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Воденичари из целе Србије основали су удружење и боре се да њихово занимање буде признато, као и свако друго, али и да пројино брашно добије статус пољопривредног производа, како би могло да се продаје.

Шумадинац Мирослав Цицић, воденичар, већ годинама бије битку да држава ово занимање прогласи званичним, јер за сада, у српској квалификацији занимања, воденичара нема.

Он је, иначе, аутолимар по образовању. Када је деведесетих година прошлог века пропала привреда, из “Заставине” фабрике аутомобила, вратио се занимању које су му преци обезбедили, и за које је, чини се, предодређен пре три века. У прадедовској воденици Цицић меље брашно и бори се са законима и прописима.

[caption id="" align="alignnone" width="830"] ФОТО: Телеграф[/caption]

– Прописи кажу да регистровано пољопривредно газдинство не може да продаје пројино брашно, јер оно није пољопривредни производ. Да бисте га дистрибуирали у малопродајним објектима потребно је основати самосталну трговинску радњу. Ја у шали кажем да би могли да траже да оснујемо још и д.о.о. па да три фирме отворимо зарад продаје кило пројиног брашна. Те три фирме би издржавала два члана мог домаћинства – прича Цицић за Телеграф.

[caption id="" align="alignnone" width="830"] Фото: Телеграф
[/caption]

Он каже да су воденичари због овакве ситуације основали удружење које има око 60 чланова, воденичара из целе државе. Они се боре да њихово занимање буде признато као и свако друго. Када их буде било стотину, имаће право да поднесу амандмане о заштити воденица и тражиће да се успостави занимање воденичара. Браниће и своје право да производ из воденице буде јасно обележен у продаји и да људи знају шта купују.

– То је намирница која је отхранила Србе у време великих криза, ратова и глади. Најквалитетније је брашно из воденице, јер је мала количина мељаве и нема, као у млиновима, прегревања брашна којим се из њега губе калијум и калцијум. Млинови љуште зрно, скину му кору, мељу га без клице. Сви знамо шта значи клица у зрну, то је зачетак живота. То зрно из млина је зрно без душе. Ми мељемо просечно од 30 до 50 килограма брашна на сат, а млинови 1.000 – објашњава Цицић.

[caption id="" align="alignnone" width="830"] Фото: Телеграф[/caption]

Овај савремени воденичар жали се да је ситуација у Србији таква да се од воденичарства живи “на ивици”. Зато комбинује тај извор прихода са пољопривредом, воћарством и сеоским туризмом.

У Страгарима дуж реке Сребренице, у доба Милоша Обреновића било је 68 воденица. Сада је остала само Цицићева. Мирослав је представник седме генерације оснивача ове воденице.

 

(Марија Раца, Телеграф)

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније