ХЛЕБ НАТОПЉЕН ЦРНИМ ЗНОЈЕМ Они раде један од најтежих послова у фирми која ради 24 сата током целе године и кажу да „ПЕНЗИЈУ МАЛО КО ДОЖИВИ“ | Жиг Инфо

ХЛЕБ НАТОПЉЕН ЦРНИМ ЗНОЈЕМ Они раде један од најтежих послова у фирми која ради 24 сата током целе године и кажу да „ПЕНЗИЈУ МАЛО КО ДОЖИВИ“

Када се по повратку из Костолца небо по ко зна који пут овог лета саставило са земљом и пут нестао у води, у мислима сам се вратио назад у костолачке копове где смо провели дан са рударима.

Где ли су се склонили Владан Остојић, Далибор Марић, Владан Ђокић, Иван Васовић и другови са којима смо пре само неког сата разговарали док су монтирали нове траке транспортног система у оквиру редовног годишњег ремонта? Од подневне жеге их је заклањао искрзани импровизани шатор али од исијавања угља под ногама спаса није било.

Od žege zaklanja improvizovani šator

У рупи где се копа угаљ температура је за десетак степени виша него на површини, ветар диже прашину коју ће провала облака претворити у црно блато. Као што ће у непроходни кал претворити плодну стишку земљу откривке изврнуту на петом систему копа где се реконструише повратна станица у склопу измештања линије транспорта за нову локацију.

ВЕНЧАН СА БАГЕРОМ

Неша Новаковић, рударски техничар који костолачко блато на ногама носи 35 година, Дејан Милосављевић, пословођа и њихове колеге моћи ће само да се склоне под сенку утоварне кашике која тренутно покушава да помери тешки чешаљ за анкерисање станице. Готово да не постоји резервни део на коме раде ови људи који може да се ручно помери – све је велико и тешко… Као што су огромни котурови транспортне траке које на сваких 200 метара преспајају Владан, Далибор, Иван и остали који су овде на испомоћ колегама дошли из Колубаре. Направиће 25 спојева, једну за смену, системом топле вулканизације – ха, топле – огромне пресе (пегле) сједињују два крака траке температуром која се мери стотинама целзијуса. Овде или се гори, или се мрзне или се кисне. Сведоче о томе отврдли чукљеви на прстима руку Мирослава Коматовића или црна „шминка“ на лицу Ненада Вељковића из Предузећа за ремонт и монтажу кога са друговима затичемо на паузи у контејнеру коме се жари кров.

Nenad Veljković (u sredini) kaže da je

Њихова друга кућа. То им је кухиња, има шпорет, фрижидер, има и клима, ту ручају, доручкују, вечерају у зависности која их смена задеси – ради се у све три, али за неколико минута се мора напоље. У време ремонта смена им траје дванаест сати. Неожењен је Ненад, симпатични 35-годишњи брадоња. Заправо…

– Венчан сам са „багером 800“ – шеретски добацује.

Његовом колеги Дамиру Трнчићу са 35 годиина браварског стажа на коповима одавно није до смеха.

– Црн је ово хлеб али боље нема. Најгоре је што су нам, када су фирму издвојили из система ЕПС-а, преполовили плате и сад људи долазе и пролазе. Задрже се годину, две и беже. Остају они који немају избора и они који без угљене прашине у плућима не могу.

ЗБОГОМ КОПЕ, ЗДРАВО ПОПЕ

А прашина се таложи, што у плућима што у широким борама на лицу избразданим ветром, сунцем, мразом – данас ће их испрати плаховита августовска киша – и чека свој тренутак наплате да узме данак тешком рударском послу. Ово су људи који, чак и уз бенефицирани стаж, узалуд попуњавају пензијски фонд, мало њих стигне да дуже ужива у благодетима пензије и мирног живота. Отуд је крајњи исход њихове судбине, потврђен кроз генерације, дефинисан саркастичном реченицом која пластичније од свих статистика описује завршетак радног века ових људи. „Збогом копе, здраво попе!“

Malo ko 
od ovih vrednih ljudi stigne da duže uživa u blagodetima penzije i mirnog života

Сертификат те сурове сентенце срећемо у ходнику и на вратима управне зграде рудника чије стакло, на жалост, ретко стоји празно. Данас је на њему читуља Миомира Цвијића Руса (1963) – он је отишао последњи; у ходнику Сунчице, Биљане, Млађана, Звонимира – најстарији међу њима је ‘51. годиште.

Коп ради 24 сата дневно, 365 дана у години у три смене, нема стајања, бескрајан је то жрвањ који мрви и земљу и угаљ и машине и људе.

Kratak predah

На костолачким коповима их је око 3,8 хиљада, у сваком тренутку им фали око петсто радника – бравара, електричара, машинаца, варилаца, руковаоца рударских машина, багериста. А држава забранила запошљавање. Намера је била да се стопира раст администрације, трпи производња.

ДОЂУ, ВИДЕ И ОДУ

О томе сведоче и двојица синдикалаца – Жељко Војиновић, председник синдиката површинског копа „Дрмно“ и Данијел Радосављевић, први синдикалиста копова Костолац.

Nigde hlada, radi se i po kiši i po suncu

– Привлачна је солидна плата, многи кажу благо њима, али млади људи кад виде колико је овај посао тежак и захтеван, буду неко време и оду. Био сам у групи за подршку за споразумни раскид радног односа и сведок сам тога. Људи ту високу плату плаћају здрављем, многи пензију и не дочекају. Не иде нам у прилог ни Нови закон о пензионисању који је обесмислио бенефицирани радни стаж и рудари ту „плаћају пенале“ и не могу да оду у пуну пензију. Најављује се да ће можда рудари бити издвојени и да ће оног момената када напуне 40 година радног стажа моћи да иду у пуну пензију без обзира на године живота али ко зна када ће то бити. Оно што је добро јесте квалитетан колективни уговор који имамо и који штити раднике а и синдикат им максимално излази у сусрет. Кроз наше фондове можемо да одговоримо на сваки проблем наших радника – истиче Војиновић.

Željko Vojinović: Ljudi svoju zaradu plaćaju zdravljem, mnogi penziju i ne dočekaju

А његов колега Радосављевић апелује да се скине забрана запошљавање јер и сада раде на ивици људских ресурса.

Danijel Radosavljević: Kop ne može da čeka

– Коче нас и компликоване јавне набавке па се дуго чека на делове, а коп не може да чека. Знате, један дан без струје изазове револуцију. Сви би требало да знају да се оне сијалице у вашим домовима, заправо пале овде или у Колубари, а да за нас није алиби ни минус двадесет зими или плус четрдесет лети – каже Радосављевић.

БИТКА СА ДВА ВРЕМЕНА

И овдашњи директори су далеко од уобичејаних представа о отуђеним руководиоцима. То су људи који, кад затреба, немају проблем да ципеле замене рударским чизмама, а њихове канцеларијске забране не чувају секретарице са спремним одговорима како директор није ту, да је заузет, да је на путу… У то се уверавамо код Драгослава Славковића, директора копа „Дрмно“, који нам, шарајући прстом, по компликованој скици огромног рудника, објашњава у којим условима бију 45-дневну ремонтну битку:

– У последњих неколико деценија је проблем у недостатку и механизације и људства. И по правилу се, изузетним залагањем запослених, огромни посао приведе крају у планираном времену. Направљене су залихе да термоенергетски блокови могу несметано да раде, док се ремонтују траке и багери на угљеним коповима, остатак копа, такозвани БТО систем (багер-трака-одлагач) – тачније, откривка, ради нормално – каже Славковић.

Dragoslav Slavković: Izuzetnim zalaganjem zaposlenih, ogromni posao privede se kraju u planiranom vremenu

Битка са временом, како оним календарским тако и са овим атмосферским, траје у бескрају овог огромног угљенокопа. Док се удахњује нови живот колосима од роторних багера, репарирају транспортне траке, багер ведричар скида земљу испод које се крије црно злато.

Тешко проходним путевима, испресецаним језерима воде и блата, брекћу тешки двоосовинци са опремом, њиховим возачима машу рудари кроз прозоре транспортних камиона, одједном се из неког правца помоли „уаз“ или „тојотин“ џип плешући на расквашеном путу. У даљини хук. Између две етаже бије вода и прави водопад довољно јак да би могао покретати и мини хидроцентралу. Одозго црни облаци које парају муње слутећи још једну кишу, одоздо забринути поглед рударских очију уоквирених црним лицем низ које зној котрља угљену прашину. Вечита борба људи и природе која нам нешто даје а нешто морамо да јој отмемо. Људи који сутра славе свој дан су у првим редовима те битке. Срећно, другови рудари!

Одговорни синдикати

Јаки и одговорни синдикати костолачких рудника су светла тачка у животима рудара. Када се разболе, њихови аутомобили их одвозе и довозе до здравствених центара; ако је неки ургентан проблем из фондова се плаћају прегледи и скупа снимања на које би се, иначе, чекало месецима или годинама; води се рачуна о деци преминулих колега, њиховом школовању и запошљавању.

Ранко Пивљанин   Блиц

Коментари

Коментари


Препоручујемо

Раша Попов: Живот је сладак, брате

Свезналица, аутентични мудрац и Орфеј нашег доба, најбољи су епитети којима је на Википедији описан новинар и књижевник Радивој Раша Попов. Коментари Коментари