JEDAN ČOVEK, STO ZANATA Poslednji čuvar Srbije koja nestaje pred našim očima | Жиг Инфо

JEDAN ČOVEK, STO ZANATA Poslednji čuvar Srbije koja nestaje pred našim očima

Како би се изборио за егзистенцију своје породице у којој нико не ради, Стојан Ристић Наплат из једне од најсиромашнијих општина у Србији Бабушнице, успео је да савлада чак пет заната па се тако успешно бави вуновлачарством, зидарством, поткивањем говеда и коња, а радио је и као конобар и кувар.

Наплат, како га сви зову у Бабушници, каже да га је мука натерала да изучи много заната, и да све што види да неко ради, он се „навата и прихвата“.

Када једног дана Наплат престане да ради у Бабушници ће се вероватно угасити бар два стара заната, поткивачки и вуновлачарски.

Наплат је данас последњи вуновлачар у Бабушници, али и последњи поткивач говеда. Каже да му је жао што села нестају, све је мање оваца, говеда, а и људи напуштају овај прелепи крај.

Вуновлачарством је Наплат почео да се бави тако што је купио вуновлачару од човека који се бавио тим занатом, али је умро.

„Вуновлачару сам купио од човека из Бабушнице који је радио овај посао, али је престао па у Бабушници нико то није радио. Имао сам вуну тако да сам дошао на идеју да почнем да се бавим тим занатом. Самоук сам, нико ме није учио. Ишло је добро у почетку, али су сада села у изумирању, нема више оваца“, прича Наплат.

Када је почео 2006. године у бабушничком крају је било близу 20.000 оваца, а од 1985. до 1995.године Бабушница је имала од 100 до 150 хиљада оваца.

„Све је то изумрло па сада годишње једва да прерадим 100 килограма вуне за оне који желе за своје потребе да исплету чарапе, џемпер и слично. Неисплативо је, али кад смо већ поставили вуновлачару, она и даље ради за оне којима је евентуално потребно“, каже Наплат и додаје да се активно бави и поткивањем говеда, а прву краву је, како каже, „оборио“ још у осмом разреду.

„Прву краву сам оборио кад сам био осми разред. Мука ме је натерала. Ујак ми је био поткивач, ал’ се он одселио. Имали смо краве, а није имао ко да их поткује.

Видео сам како то ујак ради док је био овде и почео сам сам да радим. Прво сам потковао моје краве, а онда полако и тудје. Поткивање крава уме да буде и ризично па мора да се води много рачуна, а интересантно је да крава може да има и равне табане, али је то веома редак случај“, прича овај вредни Бабушничанин и додаје да му није никад представљало проблем да стално учи нове занате.

Каже да све што види да неко нешто ради одмах прихвата – поткивање, вуновлачарство, а радио је и као зидар, конобар, у војсци је био кувар и то може и сада професионално да ради.

Његове занате по свему судећи неће имати ко да наследи, јер како каже има два сина, али „њих то не привлачи“.

„Децу је срамота то да раде, јер то нико не ради. У вуновлачару уђу, помогну, али да имају корист да узму неку пару, то би их привукло. Мени се дешавало да ми људи плате и више него што тражим. Када их питам што то раде, они кажу да ми плаћају више да бих остао да радим те занате, да би имао ко да им учини услугу, јер млади људи се више тим занатима не баве“, истиче Наплат.

Са селима нестају и занати, а некада су постојале задруге, сељак је имао где да прода своје производе, указује он, додајући са жаљењем да је сада све то изумрло – нема задруге, нема сигурне продаје и то је највећи разлог што је село изумрло и уништено.

Према његовим речима, Бабушница је 1992. године имала близу 10 до 15 хиљада крава, његово село Радињинци 350 крава, а сада нема ни 50.

„На претходном попису Бабушница је имала 17.000 људи, на последњем 12.000, а сада да се направи попис не би нас било 9.000 људи. У главној улици у дужини од једног километра 46 куће су потпуно празне“, јада се Наплат.

Блиц

Коментари

Коментари


Препоручујемо

Београђани бежали од тенкова

Стотине тркача из региона учествовало је данас у Београду у првој Трци за мир која је организована као знак подршке свим избеглицама из земаља погођених ...