среда, 24 април 2019
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 207

Кич споменик патријарху Павлу је тријумф свеопштег бесмисла

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 
Београд је добио још један споменик и још један пакет бурних реакција на његов изглед. Овога пута – спомен обележје патријарху Павлу – које је, пошто је свечано откривено прошле седмице, дочекано бруталним оценама у медијима. Готово никоме фигура патријарха не личи на њега, многима се не свиђа што је постављена испред цркве Светог Марка, али тако да делује као да гледа у кафић преко пута, уместо према цркви или парку. Један од луциднијих коментара је био да изгледа као Јода из Ратова звезда пошто главнина патријарховог тела левитира. Ова асоцијација, иначе уопште није неутемељена будући да и Јода и патријарх имају много тога заједничког. Обојицу красе доброта, мудрост, окренутост духовном животу и пре свега скромност. Аутор споменика, академски вајар Зоран Малеш, је нешто од ових особина и имао на уму. На негативне медијске реакције узвратио је рекавши да уопште није битно где гледа патријарх те да је његова концепција и била да он левитира, да пре свега одише скромношћу а да је позиција споменика одређена практичним разлозима. – За земљу је везан само предњим делом, а патријарх Павле је погнут и замишљен, тако да изгледа као да лебди. Такву скулптуру патријарха направио сам још раније у галеријском формату. Градским оцима се свидела када су је видели и желели су да направим баш такав споменик, казао је Зоран Малеш. Он је додао да би на деветогодишњицу смрти патријарха Павла споменик требало освештати и да су му у замисли споменика димензије биле веома битне. – Познато је да је патријарх био изузетно скроман човек. Моја првобитна идеја је била да споменик буде висок свега метар и по, али смо на крају одлучили да има 1,80 метара. Мислим да одише скромношћу и да је право оличење патријарха – изјавио је Зоран Малеш. Његове колеге мисле другачије . Уметник и вајар Милорад Мића Стајчић , чија је скулптура „Овер Тхе Раинбоw“ такође била у жижи медијске пажње и која је током трајања изложбе повучена из излога Галерије Културног центра Србије у Паризу, најпре констатује да је добро што се јавно дискутује о некој скулптури јер сматра да је присуство уметности у медијима веома важно. Што се саме скулптуре тиче, он сматра да је аутор био неодлучан – Чини ми се да је вајар био неодлучан у погледу избора приказа – реалистичног, када се посматра спреда и авангардног, када се гледа отпозади и бочно. Циљ аутора је био да истакне особине патријарха – скромност и духовност, али нажалост, мислим да то остаје ван фокуса посматрача који се, збуњен овим приступом, најпре пита зашто ова скулптура пада и зашто јој недостају задњи делови тела. Јасно ми је шта је била уметникова намера, пример успешне реализације овог приступа је на пример „споменик Балзаку“ Огиста Родена. Такође, када је реч о уметности у јавном простору, сматрам да је важно да осликава дух времена у коме настаје, а делује ми да то није случај са спомеником на Ташмајдану – закључује Мића Стајчић. – Када се предуго поигравате смислом – природно је, па и очекивано да бесмисао на крају тријумфује и метастазира. Тако је и такозвани споменик патријарху Павлу – односно споменик такозваном патријарху Павлу само метастаза вишедеценијског урбицида и неодговорног односа према јавном простору – каже за Данас Небојша Миленковић Нови, историчар уметности и музејски саветник у Музеју савремене уметности Војводине. – Није реч само о репрезентацијском проблему и томе што главати незнабожац који седи, а заправо левитира, у невидљивом трамвају „паркираном“ пред црквом Светог Марка ликом чак ни не асоцира на покојног патријарха. То је чак најмањи проблем. Примитивизам, гротескност и визуелна неписменост наведене скулптуре заправо реално одражава стање свести друштва у ком су политичке странке дословно поништиле смисао и смисленост. Отуда ни у Одбору за подизање овог споменика традиционално и очекивано није седео ниједан представник струке – констатује Небојша Миленковић. – Не знам зашто вам је сад, опет, уопште релевантно моје мишљење, с обзиром на то да је спомен обележје Зорану Ђинђићу, које са коауторима тек израђујемо, изазвало салве свеопштег гнушања, у којима је ваш лист предњачио. Пошто тражите моје мишљење ја ћу вам га ипак и дати – каже Мрђан Бајић, вајар, цртач и универзитетски професор на молбу Данаса да прокоментарише споменик патријарху Павлу. Бајић скреће пажњу, да рад Зорана Малеша може да коментарише само ако се не упушта дубље у концепцију и уколико се задржи на формалном. – Реч је о неприхватљивом и најпре озбиљном скулпторском неспоразуму између натуралистичких, дескриптивних, залеђених, непроходних детаља и неке врсте преполовљене, лебдеће, стилизовано апстрактне, линеарне форме уз неразрешиву нелагоду величина и пропорција. Застрашујуће прениска и превелика глава кодира те неугодне пропорције баштенских творевина, а цветни засад додатно изгурава ову скулптуру у озбиљну близину неосвешћеног кича – објашњава Бајић. Он додаје да уколико ово решење сагледавамо у контексту тематски сличних спомен обележја – „овај је вулгарнији, чак и од споменика Ћирилу и Методију код Вуковог споменика, па и од оног Светом Сави поред Храма, о којима сам још пре десетак година писао – објашњава Бајић. Указује и да му је непознат тип конкурса који је претходио, као и квалитет других могућих решења, а такође му нису познате ни компетенције жирија који је рад одабрао. – Исход говори да нешто јако није било у реду. Најлакше је сад да се само дневнополитички наругамо. Ипак да не глумимо превелико изненађење: исто тако вулгарно је било стотинак метара даље и десетак година раније, са спомеником Алијеву у непосредном комшилуку. И тај нам је тужни исход остао за вечност – констатује Бајић. Уз опаску да нам се исходи оваквог типа понављају, то , како каже, нешто говори: – Поред комисије која бира личности којима град треба да подигне места сећања, вапимо и за институцијом која ће дугорочније конципирати, контролисати или усмеравати процедуре и конкурсне расписе пре него што кич потпуно прелије улице и пре него што се потпуно натоваримо бронзаним творевинама, који никад више, због поштовања према личностима које означавају, нећемо моћи склонити. Скупштински преноси, лоше песме и глупи филмови бивају заборављени али споменици остају. Зато дневнополитички дискурс није довољан: јавност треба да се дугорочно наобразује како је све могуће оформљавати места сећања, и о томе шта је то добра скулптура а шта није, а свако следеће спомен место мора да буде у фокусу професионалне пажње али верујем и активности. Захваљујући ревалоризацији споменика Другом светском рату, која долази чак из МОМЕ , а из наше садашње перспективе споменика Патријарху Павлу, очитавање је јасно и данас можемо разумети колико је далековидо и еманципаторски било препустити се Бакићевој, Богдановићевој или Џамоњиној интерпретацији – закључује Мрђан Бајић. Да споменичка архитектура код нас има континуитет бесмисла слаже се и Небојша Миленковић – Ако ћемо реално, примитиван и бахат однос према јавном простору нажалост није „патент“ актуелне власти – која је читаву ствар довела до пароксизма. Корене и узроке можемо тражити још од неодговорног и глупог уклањања споменика Јосипу Брозу осамдесетих, па споменичкој скулптури деведесетих која кулминира спомеником Николи Пашићу, подигнутим 1998, као тријумфу српског анахронизма. Потом следе постпетооктобарске метастазе и тријумф баналности с гротескним лутком који би требао да представља Николу Теслу на аеродрому који носи његово име, постављен 2006. Па „радикалски“ Јаша Томић у Новом Саду из исте године. Онда Тадићев диктатор Алијев у Ташмајданском парку из 2011. Па читав низ гротескних креатура којим је ДС/ЛСВ локална власт у само неколико дана током 2011. наружила ужи центар Новог Сада. Па Николићев цар Николај из 2014. Па Вучићев Пекић из 2016. И тако редом… Сви наведени примери, али и стотине неспоменутих, сведоче о неодговорности према јавном простору, идентитетској и вредносној конфузији – али и томе да смо данас (на сваки начин) заправо недостојни великана из наше ближе или даље прошлости – закључује Небојша Миленковић. Љубица Славковић: У светлу новогодишње расвете и дводимензионално Архитекта Љубица Славковић каже за Данас како су етикетирања градских челника Београда, да су се у вези са спомеником патријарху бунили они који се „декларишу као атеисти“ – „недопустива у демократском друштву једнаких права, те опет исказују искључивост оних који усмеравају развој града према својим грађанима“. – Само визуелно решење споменика и његово позиционирање као да су смишљени дводимензионално, за сликање, а не промишљањем читавог простора, те чини се да и сам споменик потцртава оно што већ имамо на делу: виђење града као територије која се маркира а не као простора који се живи. А када се мало више окренемо око себе и погледамо поменути споменик у светлу свеприсутне новогодишње расвете, не могу да се не уплашим и забринем да свака сличност са пројектом „Скопје 2014“ није случајна – каже Славковић Александра Ћук   Данас

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније