Мајка која је пљунула на данашњи начин васпитања деце: Ја сам тебе родила, не ти мене! | Жиг Инфо

Мајка која је пљунула на данашњи начин васпитања деце: Ја сам тебе родила, не ти мене!

n46937

Да ли се сећате времена када су старији били ауторитет? Ја се сећам врло добро. Волела сам те чврсто утемељене границе.

Био је довољан ћалетов прекорни поглед за столом да ми буде одмах јасно да се супа не срче и да се не прича пуних уста. Наставници су се поштовали устајањем кад уђу у учионицу, громким: Добар дан, урађеним домаћим и уредном школском кецељом.

Родитељи су били ред и закон. Бабе и деде смо слушали јер се то од нас очекивало и то никоме није представљало проблем. Ако ниси добар у школи, просто си награбусио, нема ту шта даље да се прича. Нема напоље, нема бицикл,нема џепарац, срећан ако не добијеш папучом по гузи одмах после родитељског. Реч родитеља је последња.

Ако после изговориш макар: Добро, следи упозорење: Ако ли те ја опандрчим има да зујиш три дана, јес’ чуо? Моја је задња. И ти онда само климнеш главом, не исплати ти се да ризикујеш да фасујеш казну, иде викенд. Најгоре што може да ти се деси је да цео викенд требиш са бабом пиринач. Много пиринча. Или да чистиш клице са двеста кила проклијалих кромпира у подруму.

Знао се ред у вези свега, и ми смо га одрастајући прихватали као чврсто постављену границу која се не прелази. Не волиш боранију за ручак? Јешћеш је за вечеру. Нећеш ни за вечеру? Чека те та иста боранија за доручак. Онда скапираш колико је то огавно, па је поједеш за ручак кад ти је послуже.

Шта има слатко? Има јабуке. Нешто слађе? Има јаје са шећером или нарендај јабуке са шећером, једи шећер, не знам…Има још пет дана до пензије, тада ће бити сладоледа. Награде за одличан успех у школи и опште добро владање су билеврло скромне и ми смо им се бескрајно радовали. За одличан успех од ћалета и кеве сам добијала нешто посебно. Памтим први вокмен. И учила сам за тај вокмен дан и ноћ, писала реферате, поправљала оцене само да у ходу могу да слушам Блондие и Депецхе Моде у зеленим старкама које сам добила прошле године за одличан успех.

Старке су биле најбоље што си могао у то време да поседујеш од обуће, ако ти их неко донесе из Америке, у супротном добијеш неке патике на чичак из Борово продавнице и вози, док се не поцепају то ти је што ти је.

Не могу да скапирам шта се у међувремену променило у вези васпитавања деце и система награђивања. Деца данас имају много тога, и ничему се посебно не радују. Лењост и обесност се третирају као „па такав је шта ћу му ја“. Шта се десило са играма ледени чика, жмурке, ластиш, царе, царе господаре? Интернет се десио.

Паркове и дворишта су замениле социјалне мреже. Преко ноћи. Подмукло. Ми смо то прихватили. Поздравили. Придружили се том виду дружења за које је потребан само рачунар и струја. Деца се друже онлине. Унутра.

Као родитељ, следила сам старински рецепт мојих родитеља како да ти деца не поједу мозак или како да останеш нормалан, ауторитативан и да имаш неограничену слободу кретања.

Као да је постао тренд да границе не постоје или родитељи не умеју да их поставе и одрже стабилним. У суштини се променило то што се деца третирају као да су од морске пене. Понекад тако станем и посматрам младе родитеље по парковима. И буде ми их жао. Видим да се батргају, исфрустрирани су, не могу да савладају рођено дете од четири године. Јуре за њима са шерпицама по парку и хране их у трку, јер „он само тако хоће да једе“. Трче за њима да им спрече пад. Пусти га да падне бре, како ће да развије моторику сопствених руку и ногу ако не зна да постоји и та могућност…да падне.

Мој не једе спанаћ, мој не једе месо, само кромпир хоће, овај мој не спава до поноћи… Шта бре не спава, па лепо пише у књизи др Спока: Ставите га у кревет нахрањеног, пресвученог и угасите светло. У девет у кревет бре. Плачи, баш ме брига, и ја сам жив створ. Где је мојих пет минута?

Ја сам њих родила, не они мене. Постоји време и место за јело, спавање, игру и ту нема компромиса. То је просто тако. Није сврха родитељства да му будеш роб, већ да направиш од њега честито људско биће са стеченим здравим навикама. Да са дететом изградиш здрав, разуман однос где се зна да је међусобно поштовање најбитније, као и доследност сваког изговореног правила.

-Извините, рече ми једна млада жена, дете вам једе земљу.

-Знам, нека једе ако му се свиђа. То је мала животиња, ако му не буде по вољи, пљунуће је.

Нисам стекла много истомишљеника у тим спонтано, заједничким окупљањима по парковима. Многима сам деловала чудно и клонили су ме се. И то сам разумела. Нисам причала, док ми се не постави питање. Твоје дете, твоја брига.

Жао ми је да те слушам колико силно грешиш, млада жено. Грешиш јер си га пустила да се баца по бетону и да те шутира јер није добио двадесет пету лизалицу, грешиш јер си неиспавана зато што он не спава до један ноћу. Грешиш што му плаћаш лизалицама да буде добар према теби и другима. Грешиш јер му стално бришеш руке влажним марамицама.

Грешиш јер га учиш да ће га сваки пас ујести и свака мачка огребати. Грешиш што је гојазан, у пеленама са цуцлом, а има четири и по године и зуби су му црни од каријеса. Грешиш што му не даш да иде у песак да се не би испрљао, и на тобоган да ти не би морала да га хваташ, јер ће му се гуза прегрубо приземљити за твој критеријум. Онда ће плакати…а ти си остала без слаткиша у тој твојој торби са дезеном пачића. Жао ми те је, жено. Жао ми те је, јер знам у шта ћеш да се претвориш. У оно што никоме не прија. Чак ни том детету.

 

(detinjarije.com / Sandra Todorović)

Коментари

Коментари


Препоручујемо