Марко Видојковић: БЕОГРАДЕ, МРЗИМ ТЕ | Жиг Инфо

Марко Видојковић: БЕОГРАДЕ, МРЗИМ ТЕ

Одвратни осећај да сам остао без свог родног града, а да се из њега још нисам ни иселио, на почетку лета, 2018. достиже свој нови врхунац. Томе београдско лето служи – да се мало саберемо, да се мало испечемо, да се мало скувамо, да мало самујемо, да мало тихујемо, да се мало одморимо и саберемо, пред наставак живота у граду ужаса, када дође септембар.

Најлепши период у Београду управо је почео! Најлепши београдски дани крећу са завршетком школске године и трајаће све до краја августа.! То је период када на београдским улицама има најмање људи. Само још у топлим летњим данима и пустим врелим ноћима, на кратко, између два прескакања срца, може да се осети некадашња величина овог говнета од града. Само током наранџастог и црвеног аларма може да се осети дух времена када га нису насељавали искључиво кретени.

Отишао је последњи воз за Бар са железничке станице која ће то бити још само десет дана. Сви су плакали. Мислили су, изгледа, да ће победници београдских избора рећи како су се само зезали. Нису се зезали. Железничка станица ће постати музеј Немањића, са окретницом за аутобусе ка Сремчици и Умки здесна и грозоморном коцкастом палатом главне поште слева, која ће, ако следимо интелигенцију градских власти, ускоро постати музеј Хиландара. Железничка станица отишла је у ветар. Њену улогу преузеће четири до скора претпоследње београдске станице.

Станична зграда станице у Топчидеру, са које ће одлазити и у коју ће долазити међународни возови, величине је једнособног стана, налази се у сред шуме, одакле вози само трамвај, и то у Раковицу, а приступне саобраћајнице су углавном закрчене, пошто имају само једну траку по смеру. За разлику од ове станице, станица Прокоп и не поседује станичну зграду, као ни ваљан начин да путници из рупе у којој су се управо нашли дођу до центра града за мање од четрдесет пет минута. Кад сам прочитао да је у игри и Дунав-станица, помислио сам да ме неко зајебава, а станица у Земуну и није у Београду, већ у Земуну.

Леш железничке станице и даље лежи на дну Београда, имате још мало времена да одете до покојника и поздравите се с њим. А на путу до тамо, велика је вероватноћа да ћете се негде саплести о људски леш. Да ли ће то бити тело самоубице који је скочио с неког од београдских солитера или мостова, жене убијене током мале домаће препирке, човека с високим притиском ког су усмртили београдске временске прилике, ракија и ћевапи или неког од београдских кримоса, који тренутно бивају убијани стопом од два недељно, није толико битно. Битно је да знате да Београд није град живота, већ град смрти.

Ако вам затреба здравствена заштита, често се више исплати да се убијете, него да заглавите у некој од београдских болница. Пусте, оронуле зграде, без медицинског особља, са пацијентима натрпаним у мале, прљаве собе, остављеним да сами штелују канале на телевизору, док једу ужеглу болничку мусаку, пуну воде. Чак и ако сте отишли неком у посету, београдска болница ће вас нежно додирнути својим прстима смрти, па ћете, када напокон утекнете одатле, неколико наредних минута волети читав свој живот, и Вучића, и Београд на води.

Београд има канализацију која се слива у сред града, тако да кад дуне са истока, мирис гована обавије добар део града. То је то. Савршени склад мириса и осећаја који ти даје живот у Београду. Можеш да се завараваш да је живот леп, можеш пробати себе да частиш одласком на концерт, у позориште, на изложбу, али тај смрад гована који ће те дочекати кад изађеш на улицу, подсетиће те где се заправо налазиш. Има још београдских смрадова, попут смрада лешева, који доноси ветар што дува преко неког од београдских гробља, или смрада стајског ђубрива, који нам стиже из Војводине, па све до смрада спаљеног ђубрета, који долази са депоније у Винчи. У данима без ветра, ту су дани пуни смога, када смрад издувних гасова дави Београђане. Према мерењима, у неким деловима града људи не би смели да бораве дуже од десет минута.

Ипак, оно најгоре у Београду су људи. Нема везе да ли смо у њему рођени или смо у њега дошли, сви смо говна. Надркани и нервозни очајници као већина и преверантски огавни смрадови као владајућа мањина. И туристи, на које и једни и други троше последње резерве осмеха, пре свега ни би ли своју срамоту сакрили од странаца. Београђани ће се радо са вама потући у пуном аутобусу, одгришће вам уво у реду за паркинг, свакаквих клетви ћете са наслушати од београдских баба на улазу у самопослугу, дивљи таксисти ће да вас краду, а ако се побуните, гурнуће вам цев пиштоља у уста, београдски пандури ће вас претресати без налога, а београдски малолетници ће вас бости ножевима.

Одвратни осећај да сам остао без свог родног града, а да се из њега још нисам ни иселио, на почетку лета, 2018. достиже свој нови врхунац. Томе београдско лето служи – да се мало испечемо, да се мало скувамо, да мало самујемо, да мало тихујемо, да се мало одморимо и саберемо, пред наставак живота у граду ужаса, када дође септембар.

Прекратко ће бити ово..

БУКА

Коментари

Коментари


Препоручујемо