МИЛА | Жиг Инфо

МИЛА

Рекао јој је да дође кући до поноћи.
Самоиронично је помислила на отужну бајку.
Онда је нагло престала да мисли о томе, као да отреса прашину са себе.Или стару крљушт.Журним и истовремено лаганим кораком ,а могла је то јер има дуге и непрестаном скитњом истрениране ноге, са циљем да пред њим сакрије нестрпљивост, се спустила низ степенице ка другом излазу куће.

Волела је да излази на ту страну јер је радије бирала да тоне него да плива, а и могла је да
прође поред стана у приземљу у који је намеравала да се усели до зиме.То се неће десити,
знала је.Али жеља за изолацијом и неговањем своје фине лењости те жеља да коначно гола хода
по том простору, ако се икада тамо буде уселила, су је увек нагониле да одабере доњи
излаз.Волела је и степениште које води доле јер је оно било својеврсни катализатор мириса читаве куће.

Мирисало је на оно што би мајка или она спремале тог или претходног дана, мирисало је
кадкад на свеже опеглане ствари, на брата…а волела је да у глави покуша да оживи звуке
пијанина из дневне собе.Имала је ту сањалачку упорност да оживљава пријатне моменте до
мал’не опипљивог , аутентичног поновног.Томе је без проблема могао да буде сведок
њен чупави зелени лутак за кога је са научном поузданошћу говорила да је жив јер: ‘спавао’
је на њој ,на местима на којима би му позавидели многи, и водио је са њом немуште дијалоге
у којима би једино он имао ту привилегију да јој прича „шта је оно што сме/не сме ,и с’чим би било добро да прекине и који би следећи кораци били пожељни“, гледао је како јој се увијају вита,гола леђа док фенира косу док седи на кревету насупрот њему.Трпео је њене изливе нејасне
чежње, и губио дах у њеним загрљајима.
Ко би веровао да је он тек лутак?

Силазила је лагано и опрезно низ степенице, у жељи да чује још који очев успутни коментар јер је
одувек сматрала да та добацивања без визуелног контакта у истој просторији много више
откривају где се моментално њихов однос налази него сам чин лицитирања са временом
повратка и „зашто већ вечерас идеш напоље кад си јутрос допутовала?“.Опет се вратила својим
чулима баш у омиљеној деоници-крају степеништа и малом предсобљу.Ту долазе нови мириси.
Кућевни од малопре, али и танка нота мемле, бетона испред, и августовског асфалта.То је
чекала да омирише.Тога тамо није било..

Мирис угрејаних гума и непроветрености која дражи чула на осећај сигурног тла.
Отворила је врата и лако закорачила напоље.Напред у град који је жена.
Он је остао у полумрачној соби , страшно сам са својим неуротицизмом стеченим у рату.
Тамо, у рату,смрт је увек близу.Осети се њена хладна и банална извесност, без обзира да ли
гледаш како граната сече оног до тебе,или се чује спорадична паљба иза брда.Без обзира на
све,осећај ништавила је увек присутан.То разара.

Ипак, пружа могућност ономе ко је преживео да у нормалним околностима осећа сокове
живота где год га има.
Ове ноћи, живот је бујао ту пред његовим очима.
То га је дражило.

Није могао да јој објасни да непогрешиво зна све титраје промена, све нијансе раста на њој,
опет, није имао никакво право да јој на то скреће пажњу, иако је све у њему вриштало за
контролом над својим најмлађим чедом.
Био је довољно стар да види..

Он је одувек желео најбоље за њу, али она је, ето, баш као и мајка јој, тако убитачно нежна и
самоуверена у својој флегматичности , и тако мачје незаинтересована за било шта што он
верује да има неку вредност у овом свету, САДА када је све тако брзо и клаустрофобично, и
где нема никаквих општих принципа који би водили некој врлини, катарзи, реду(јер, у касарнама се зна ред) и умирењу.Умирењу?
Питао се када је последњи пут заиста био миран.
Вечерас свакако не.
Она је увелико била на путу ка месту сусрета.

Посматрала је осцилирајуће магловите силуете промичућих кућа, брзу смену стабала из оближње
шуме крај главне саобраћајнице, а онда је у ритму преседања само наставила да гута
пејзаже и својим гладним очима жури да види што је могуће више упаљених светала на свакој
згради која јој се нашла на путу.
Причала му је, или није али намерава, како осећа неизмерну топлоту дома сваки пут када види та
светла станова.

Сада је мирна јер осећа пријатну слутњу, ту негде око груди.Труди се да не мисли како је не би
савладао умор ,а звук мотора у возилу баш ради против ње.
Проверава у својој малој полукружној торбици да ли је понела оно што је битно.Добро је. Ту је.
Вечерас није лења.Никада није када је води глад.
Глад је жеља за животом, то зна и стари.Зато и стрепи у мраку ,у соби на другом делу града.
Зна и то да град мора бити жена.
Чекаће је до пред поноћ.

НЕНАД МИЛЕНКОВИЋ- ПАНИЋ

Коментари

Коментари


Препоручујемо

Најновије истраживање агенције „B.A.S.T.A. plus”: АД СНС убедљив, два предузећа и једна СТР изнад, остали у борби за бамбија

АД „СНС“ има највећи рејтинг међу локалним предузећима 51,6 одсто, а „Свачији човек& ЛТД“ 8.7 одсто, Д.О.О.“Српски Вадикали“ 6,2 одсто и СТР „Демортаски Савез Баште“ ...