Милена Дедовић : Боемска рапсодија | Жиг Инфо

Милена Дедовић : Боемска рапсодија

(Поводом четрдесетoгодишњице песме Боемска рапсодија групе Квин)

У четири часа после поноћи, сијалица у Ненадовом купатилу још увек је кроз одшкринута врата бацала трепераве зраке који су допирали до његовог кревета, претећи да премину сваког тренутка. Стан овог младића забринуто се односио према свом власнику, упозоравајући га на обавезе и одговорности закопане у мору прљавих чарапа и гаћа, остацима оброка опкољених кућним инсектима и осталих ствари које је Ненад понекад за нешто користио, пре него што би их немарно одложио без икаквог реда. Сви који су га познавали сматрали су га занесењаком, сиротим момком који није трпео да га сажаљевају. „Његов би се мото могао подвести под – како дошло, тако и отишло. Не мари он много, бежи од стварности”, тако су причали о њему људи.

***

Новембар као новембар, непредвидив и често натуштен, у Ненадовом свету је био опасан појам. Тог дана, нешто се новембарско догодило.

„Мама, убио сам човека”, изговорио је Ненад, ишчекујући од тишине да се сама разбије у парампарчад.

„Уперио сам пиштољ у његову главу, мама, тачно између обрва”, рече мало напетијом интонацијом.

„Повукао сам обарач, само тако. Ето, тек тако. Мртав је, мама, мртав!”

Новембар се топио на небу и капљао слузаво по Ненадовом лицу које се под притиском исповести сасвим изобличило. Не сачекавши реакцију, наставио је:

„Мајко… Живот је тек почео, мама, а сада је готово… Све сам изгубио, одбацио сам све! Мама! Мама”, урлао је устима испуњеним горком пљувачком, док му се бала развлачила од усана ка бради. Правдајући се, попустио је згрчене песнице и отворио шаке које су се тресле од узбуђења.

„Мама, нисам хтео да те расплачем”, наставио је покајнички. „Ако се не вратим до сутра у ово време, настави без мене, заборави ме. Као да се ништа није догодило, мама, као да није важно.”

Знајући да је прекасно, мирнијим гласом покушао је Ненад да се оправда, да исприча причу тренутка слабости који се трансформисао из игре моћи и беса у опроштај од свих и жал за животом. Причао је и причао, саплитао се о сопствене речи.

„Збогом свима, морам да одем”, рекао је скупљајући храброст да настави, „морам да се суочим са истином.“ Још се само један последњи вапај разбио о надгробне плоче тог новембарског дана:

„Мама! Не желим да умрем! Волео бих да се никад нисам ни родио.”

Лежао је Ненад на немом гробу своје мајке. Ледена мермерна плоча расхлађивала му је чело у које се била скупила сва крв из његових усана, образа и дланова. „Како дошло, тако и отишло“, помислио је Ненад, „како прикладан натпис за надгробну плочу”.

***

У чекаоници Великог страшног суда била је гужва. Грешници су пристизали непрестано и заузимали место у километарском реду испред шалтера, на ком је требало пријавити се. Људи са различитих контитената, свих старосних доба, сви су чекали у истом реду на суђење. Судница се налазила тачно између неба и земље, испод врата раја, изнад врата пакла. Међу грешницима је жуборило нервозно комешање. „Сињор, порфавор“, начуо би Ненад понеки разговор. „Меин гот, меин шиксал…”

Шалтерска службеница, величине половине чекаонице, шиљатих обрва и несрдачних очију, обратила се Ненаду строго:

„Име?”

„Ненад”, одговорио је и прочистио грло.

„Грех?”

„Убиство”, рече Ненад шапатом.

„Сала 4”, рече службеница ни не погледавши га, док он није могао да скине поглед са упадљивог длакавог младежа који га је са њеног подбратка посматрао уместо ње.

Ушавши у судницу, Ненад је скинуо качкет са главе, и чврсто га стежући, благо се поклонио пороти.

„Хмммм, видим силуету човека! Ха-ха-ха-ха”, рече громогласно један члан пороте. Чим га је угледао, Ненад је знао да је то Врлина. Ето, госпођа Врлина му се подсмехивала, није могла јасно да га види.

„Скарамуш, да, да, један кловн! Одиграј ми један шпански плес, ха-ха-ха”, добацило је Кајање. „Могу са тобом да радим шта ми се прохте, да, да!”

Очај нагло устаде са свог седишта и поче да корача дубоко према Ненаду, док му се неколико метара црне тканине његове одоре вукло за њим. За њим скочише Страх, Сумња и Туга и у глас повикаше:

„Грми! Сева! Убица вреба!”

„Ох, какав фијаско”, разочарано додаде Стид.

„Екстравагантно, да, да”, рече Узбуђење, климајући главом, „какав аратос, па то је магнифико”.

Ненад стегнуто и бојажљиво, слегнутих рамена и погнуте главе, рече:

„Ја сам само сиротан, нико мене не воли.”

Брига и Нада сташе му у одбрану и повикаше:

„Он је само сиротан из сиромашне породице, поштедите га ове монструозности!”

Ненада су те речи помало охрабриле, па рече:

„Било па прошло, да ли ћете ме пустити?”

„За име бога, не! Нећемо те пустити”, осудише га Страх, Кајање, Очај и Стид.

„Пустите га”, добацише остали чланови пороте.

„Не, не, не! Не пуштамо те”, наставише први, а остали одговорише: „Пустите га!“

„Не пуштамо га!”

„Пустите га!”

„Не пуштамо га! Не пуштајте Ненада да се нада!”

Одзвањала је судницом ова дилема, а тек би Ненад безнадежно добацио с времена на време: „Пустите ме, ох, мајко моја.”

„Белзебуб ти се радује”, изговори читава порота једногласну пресуду.

***

Ненад, прочитавши на вратима пакла натпис, Ви који улазите напустите сваку наду, осети неку нову снагу и отпор. Руке су му биле оковане, а ноге закопане у блато.

„Мислите да можете да ми учините ово? Мислите да смете да ми ово радите?”

Његово викање претворило се у најпре циничан, а потом хистеричан смех.

„Не можете да ми радите ово! Све што треба је да одем одавде”, рече он. Све је дубље тонуо у живо блато. Колена закопана, бокови прогутани, плућа притиснута и мало по мало, усна дупља је била испуњена блатом.

***

Тог новембарског јутра, Ненада је пробудио брижан глас његове мајке и мирис домаће кафе. Кошуљу натопљену знојем згрнуо је са себе и бацио на под, међу остале проблеме које би, као и сваког јутра, његова мајка приликом посете, решавала.

„Мама, имао сам веома чудан сан”, рече Ненад са осетним олакшањем у гласу.

 

Милена Дедовић

(приредила : Анамарија Миловановић)

Свако неовлашћено копирање, монтирање и јавно извођење без сагласности аутора најстроже је забрањено и кажњиво по закону.

 

 

Коментари

Коментари


Препоручујемо

Гарда Воjске Србиjе отпутовала у Mоскву

Начелник Генералштаба ВС генерал Љубиша Диковић и амбасадор Русиjе Aлександар Чепурин данас су, са аеродрома Батаjница, испратили jединицу Гарде коjа ће 9. маjа у Mоскви ...