„НАЈТЕЖЕ МИ ЈЕ ДА ГЛЕДАМ ПОРОДИЦУ КАКО СЕ МУЧИ“ Исповест ученика који је саставом уздрмао Србију | Жиг Инфо

„НАЈТЕЖЕ МИ ЈЕ ДА ГЛЕДАМ ПОРОДИЦУ КАКО СЕ МУЧИ“ Исповест ученика који је саставом уздрмао Србију

i0oktkqturbxy9lmzyzotmymmvimdbimdi1mtk2nzflytdjyzm2oty1ny5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Када је наставница задала тему, пола сата нисам знао шта да пишем, а онда ми је синула идеја – каже Лазар Божић (16), ученик Угоститељске школе у Крагујевцу.

Писмени задатак из српског језика на тему „Стојим по страни и посматрам“ који је преко друштвених мрежа доспео у жижу јавности пренели су многи. „Блиц“ је ишао даље и пронашао тинејџера који је решио да каже свету у лице шта мисли.

„Понекад ми дође да наглас заплачем кад погледам какво је стање у нашој држави. Свакога дана се надам да ће једном бити боље. Будим се, сањао сам још један у низу неостварених снова. Сањам како је фрижидер пун намирница које нама обезбеђују живот. Сви смо сложни и на окупу. Мајка и отац ужурбано крећу на посао, водећи рачуна да не закасне ни минут“, пише Лазар у саставу.

Након писменог задатка Лазар је дошао кући забринут јер није био сигуран да ће добити добру оцену. Овај састав је једини који је оцењен петицом тог дана, а Лазаров старији брат Немања (25) пожелео је да овековечи Лазаров рад.

– Прво сам текст објавио као статус, а онда сам и сликао. Никада раније његов састав није оставио такав утисак на мене. Одушевио сам се и било ми је криво да остане у вежбанци за трећи разред, пожелео сам да га и свет прочита – објашњава Немања.

Двадесетпетогодишњак је објавио на Фејсбуку дело свога брата, након чега је састав постао виралан. Корисници друштвене мреже преносили су у целости зрело размишљање средњошколца и тамну страну данашњице.

– Нисам могао да верујем колико је шерован и колико је пристигло позитивних коментара – прича Лазар.

Проблеми о којима је овај тинејџер писао тичу се економске ситуације, беде и незапослености.

– Најтеже ми је то што гледам породицу како се мучи, а ја не могу да им помогнем. Мојим другарима је све омогућено, екскурзије, куповине пред школу, летовања. Моја породица се труди да ми пружи колико може. Када сам све те проблеме ставио на папир, сви су били одушевљени и подржали су ме – каже храбри младић који је задивио свет.

Лазарова мајка Слађана је била изненађена када је син дошао из школе и испричао јој о чему је писао.

– Било нам је драго, али се и плашим, јер има разних коментара. Ми се трудимо да се ситуација у којој се налазимо не осећа, али дете је очигледно врло озбиљно схватило како живимо. Шалили смо се са њим говорећи да ће сада неко можда да дође да провери да ли је стварно фрижидер празан. Живимо како живимо, тако је како је – каже Слађана.

Ипак моја породица се труди да ми пружи највише што може

Лазар је као друго дете увек био мезимац. Он је обожаван не само у породици већ и у школи и комшилуку.

– У осмом разреду он је знао шта жели у животу. Иако је могао да упише и неку другу школу, одабрао је Угоститељску јер воли кулинарство. Отац и ја смо подршка обојици синова и пуштамо их да сами доносе одлуке – прича мајка младића који је уздрмао јавност.

Жели да отвори школу кувања

Храбри тинејџер у слободно време воли да чита књиге. Углавно стручна литература окупира његову пажњу. Поред тога, рекреативно се бави спортом. Овај младић обожава да кува.

– Имам велике амбиције да након средње школе завршим факултет. Верујем да ће бити боље, а ја ћу се трудити да пронађем начин како бих помогао својој породици – закључује он.

Стојим по страни и посматрам…

Понекад ми дође да наглас заплачем кад погледам какво је стање у нашој држави. Свакога дана се надам да ће једном бити боље.

Будим се, сањао сам још један у низу неостварених снова. Сањам како је фрижидер пун намирница које нама обезбеђују живот. Сви смо сложни и на окупу. Мајка и отац ужурбано крећу на посао, водећи рачуна да не закасне ни минут.

Трзам се из тог сна и схватам да касним на доручак, а за доручак буквално ништа. Отац незапослен седи у фотељи и слуша лажи и бљувотине такозваних политичара који су купили дипломе. Свакога дана причају нове лажи које људима испирају мозак.

Брат, дипломирани физиотерапеут, конобарише у неком старом ресторану. Људи немају ни за хлеб док се они бахате. Мајка је једина која нас одржава у животу, прави је стуб породице.Таква је држава да са дипломом неког факултета можеш само да обришеш прашину. Уопште нема посла јер су сва радна места попуњена преко везе, довољно је само да однесеш новац и боцу неког скупоценог пића и већ си од понедељка на радном месту.

Девојчице се угледају на спонзоруше и старлете, а дечаци на криминалце. Све је више и више некултурних и безобразних људи, наравно и необразованих. Када бих сутра пао на улици, нико не би пришао да ми помогне, само би ме прескочили. Образовне установе личе на естраду, голи стомаци, кратке сукње, пирсинзи, само им још микрофон фали.

У мојој кући не може ни дан да прође без свађе или расправе. Зајмимо се да вратимо зајам и тако у недоглед.

А ја… ја стојим по страни и посматрам.

Схватам да буквално не могу ништа да учиним, немоћан сам и мали. Нико не жели да ме саслуша…

Поред свега и даље остајем позитивац, млади бунтовник који верује у боље сутра.

М. Б.Ана Ђокић    Блиц

Коментари

Коментари


Препоручујемо