Некадашња затвореница на КиМ: Сведочим 20 година против ОВК | Жиг Инфо

Некадашња затвореница на КиМ: Сведочим 20 година против ОВК

Драгица Божанић каже да ће сведочити где год буде требало, као што је сведочила у Призрену и у Приштини где је гледала у очи људе које је знала, а који су одвели њеног сина и супруга.

Сведочила је како су припадници ОВК у селу Оптеруша у општини Ораховац, 18. јула 1998. године одвели више десетина Срба о чијим судбинама се ни до данас ништа не зна.

Давала је безброј пута, каже, изјаве и у Београду, сведочила да је из куће Божанића изведено 12 људи, четири жене и осам мушкараца.

Да су Албанци, каже, бацили бомбу на кућу и рафалном паљбом засипали дом Божића целу наредну ноћ.

"Син ми је био рањен, изгребан по лицу и очима. И супруг је био рањен", прича Драгица за Танјуг.

Наредног јутра, изашли су, сведочи Драгица, из подрума и предали се пуном дворишту припадника ОВК.

"Од тог дана када су нас покупили из куће и одвели у село Пећане, од тог дана их нисам видела. Сина су ми доводили три пута да га видим. Четврти пут кад су га довели сели смо на пањеве и причали. Кад су га одводили, када је одлазио, са неких два метра се окренуо и само рекао 'немој маму да ми дирате'", и та слика, заувек, док год је жива, каже, биће јој пред очима.

"Пред очима ми је слика да се он враћа и нећу никада бити задовољна док не сазнам истину, ко и како је убио моје дете и мог супруга", каже она.

Слика детета којег одводе "војници" ОВК, Драгици Божанић је опомена, објашњава, да не сме да одустане и да мора да се нада да ће правда бити задовољена али…

"За ових 20 година није се урадило ништа", каже она.

Додаје да ће док год може да прича, ићи где год је зову, да сведочи, упире прстом…

"Тешко је било, тешко ми је и док год сам жива биће ми тешко, али не могу да разумем да нико није крив за смрт људи. Нису они мрави да га згазиш па да га нема, то је живот", каже Драгица Божанић.

Напомиње да је два пута ишла у Призрен и два пута у Приштину да сведочи.

Гледала је, прича Драгица, убице сина и супруга, у очи.

"У судници сам била са киднаперима који су отели мог супруга и сина. Рекла сам суду, ‘они су ухапшени, а њих ћете да пустите, а где је мој син, мој супруг?'", пита се Драгица сваког дана, 19 Нових година, 19 Божића и слава, без њих.

"Лично знам киднапере, а они су сад на слободи, и даље живе слободни у селу Оптеруша на Косову и Метохији", објашњава она и присећа се да ни адвоката није имала на суђењу, јер није могла да га приушти.

Хаџија Мезреку, Ејуп Кабаши Јупа, Сокољ, Седат и Хавија, броји имена, каже, криваца са којима се суочила на суђењу. Оних који, а не разуме како, сада слободно живе на Косову.

Нико није осуђен осим Мезрека, који је потврдио на суђењу да је Драгицина прича истинита.

Али мењају се, каже резигнирано, судије, политичари на Косову, а њен предмет стоји у фиоци.

"Оставила сам све Богу, шта сам могла да урадим, радила сам. Све сам покушала", каже Драгица, живи сведок злочина који не одустаје од борбе за правду. То је постао смисао њеног живота и дуг према сину и мужу. И не само њима.

RTS.RS! Izvor vesti

Коментари

Коментари

Препоручујемо