НЕМА ИМ СПАСА Рођени између 1978. и 1984. – изгубљена генерација | Жиг Инфо

НЕМА ИМ СПАСА Рођени између 1978. и 1984. – изгубљена генерација

1469226134rat-u-hrvatskoj

Ако сте рођени између 1978. и 1984. године – морамо вам рећи – припадате такозваној изгубљеној генерацији.

Сви прорачуни домаћих и светских стручњака указују на то да ће те генерације неправедно имати знатно тежи живот од осталих – никада неће живети животом који су макар окусили њихови родитељи, а до краја живота плаћаће данак економској кризи и враћати кредите у које су се ових година увалили.

Сви рођени између 1978. и 1984, ни криви ни дужни, имаће далеко тежи живот од својих старијих или млађих сународника. Разлог: сувише су млади и нису осетили „срећни социјализам“, прошли су као деца кроз пакао деведесетих и сувише су стари да дочекају коначни излазак из криза, кредита, државних дугова…

Особе тих годишта су више него остали, још као деца, осетиле страхоте рата, санкције, луде деведесете, распадање државе… Када су били у основној школи, грмело је на ратиштима, држава се распадала, није било хлеба и млека, у средњој школи су осетили бомбардовање…

Сада имају око 30 година, задужени су до гуше, а целог живота ће враћати и дугове државе која је више него потонула. Они млађи од наведеног годишта још и могу да се надају бољој будућности, док су они старији, неки мање, неки више, колико толико осетили живот у сређеној држави и благостању.

Мајка и маћеха

Некад се знало. Завршиш факултет, нађеш посао, држава ти поклони стан или га купиш на кредит, као и ауто, па заснујеш породицу, идеш на летовање и зимовање, плата редовна, сигуран посао и тако дочекаш пензију. Сада, нажалост, факултетска диплома није улазница за сређен живот.
Сада сви знају да ће тешко наћи посао, да ће да раде много више него њихови родитељи, знају да вероватно никада неће моћи да купе стан, да неће моћи увек да иду на летовање, да су храбри ако заснивају породицу и да највероватније неће имати пензију.Како су ове генерације упропашаћене? Треба кренути редом. Деведесете… ратови… празни рафови… редови за хлеб… редови избеглица… бомбардовање… убиство премијера и на крају закуцавање – светска економска криза.

Међутим, не треба се заваравати да у целом свету, чак и у САД, није тако. „Миленијумска“ или Y генерација (они рођени после 1980. године) је у проблему, пише „Њузвик“. За разлику од америчких „бејби бумерса“ (рођени после Другог светског рат), који су живели и живе никад боље, младим Американцима је никад лошије. Зову их још и „бумеранг генерација“ јер се после самосталног живота враћају да живе са родитељима пошто не могу да плаћају рачуне и нађу посао.

Проблеми омладине у САД почели са новом кризом, наши су почели много раније, због чега се упропашћеним генерацијама сматрају и многи који су рођени 70-их, па чак и они рођени 90-их.Управо је стање у економији Србије највећи проблем због чега ће ове генерације до краја живота отплаћивати дугове. Крајем јуна јавни дуг Србије достигао је 12,9 милијарди евра. Број незапослених стално расте, тренутно их је око 650.000, међу којима 202.000 младих старости до 30 година. Међу њима чак 20.000 има факултетску диплому.
Процентуално највећи раст сиромаштва у претходном периоду забележен је управо код младих. Истраживање Центра за проучавање алтернатива, урађено за младе до 30 година, показало је да готово 80 одсто њих у Србији живи са родитељима.

Чак 27,7 одсто студената планира заувек да напусти Србију

Ко изађе последњи, нек угаси светло

Србија је у светском врху по одливу стручних људи, а последња истраживања показују да 27,7 одсто наших студената планира да, након што дипломира, заувек напусти земљу.Данијела Додик једна је од ретких која се после завршених студија у Минхену вратила у земљу, где сада ради као координатор пројекта „Упознај државу Србију“, којим се подстиче повратак у земљу наших младих људи из дијаспоре. Ипак, она каже да се јако мали број оних који су отишли у иностранство на школовање овде враћа и да је за то потребна подршка институција.

– Прошле године је у овом пројекту на пракси у локалној самоуправи учествовало 18, а ове године 19 младих из дијаспоре. Троје је само одлучило да остане у Србији. Недовољан број младих се враћа у земљу. На томе мора да се ради – каже она.
Иван Павловић, који живи у Бечу, један од оних који учествује у овом пројекту, сматра да ако Србија жели да спречи одлазак младих мора да реформише школство.- Треба укинути школарине, не само за наше већ и за студенте из окружења. Верујем да би половина остала овде. Незапосленост младих је проблем и у јужној Европи. И млади из Аустрије одлазе за САД, Шведску… Али је зато Аустрија, да би привукла младе из других земаља, снизила критеријуме за добијање радне дозволе јер зашто би терали образоване људе кад су они свуда потребни – каже он.

– За разлику од тог времена, ове садашње упропашћене генерације не могу да рачунају чак ни на посао, а камоли на стан, нити могу да размишљају о породици. То је основна и кључна разлика. Од 2008. године је за 80 одсто повећан број незапослених са факултетским образовањем, што је последица „болоње“ и инфлације диплома, али и чињенице да факултет више никоме ништа не гарантује. Као што ни завршетак средње школе, у ситуацији кад нема производње, никоме не омогућава да истог тренутка почне да ради – каже Здравковић.Потпуно је извесно да наша Y генерација неће имати ни пензију или да ће она бити на нивоу социјалне помоћи. Зато треба да се упитамо шта је проблем овде и чему толике изгубљене генерације. Здравковић каже да је то због тога што се код нас не постоји права држава.

– Даћу вам пример недавног концерта Бруса Спрингстина у Лондону, на ком је певао и Пол Макартни, а присуствовали су и њихов премијер и стотине хиљаде људи и владала је општа хистерија… Да би у 11 сати полиција искључила струју. Е то је земља у којој се ригорозно поштују закони и где ни премијер ни одушевљени народ не може да буде мимо закона. А ми, пошто волимо анархију и уживамо у њој, живимо у оваквој беди. Ако нема правила и нико их се не придржава, онда се живи овако како се живи овде. То је прича о производу који недостаје у Србији – а то је држава која ће имати јасна правила. Када све то будемо имали, кренућемо напред. А сада имамо ситуацију да ће нас већ следеће године претећи Албанија, која је прошле године већ претекла Босну по развијености – упозорава Здравковић.

Сурови капитализам

С друге стране, родитељи Y генерације живели су у благостању, имало се пара и за летовања и да се скокне само због фармерки и „лакост“ мајице до Трста. Међутим, ни тада није све било баш сјајно, али свакако далеко боље него сада.Зоран Миливојевић, психотерапеут, каже да је та прича о срећним временима мит јер људи истовремено причају о времену под Титом као о благостању и о страшној диктатури. Заборавља се да је то благостање било могуће захваљујући великим кредитима, које све генерације враћају.

– Наши родитељи су познати као они који својој деци не дозвољавају да одрасту, да када одрасли син или ћерке одлазе да живе у изнајмљеном стану питају: „Извини, а где смо погрешили? Шта није у реду?“ И зато ове генерације треба да одрасту, да престану да користе губитничке стратегије и да кукају како је некад било, зашто више није тако, зашто никада неће бити боље.

Одрасла, победничка стратегија је да дефинишу циљеве, да прихвате да су околности такве какве су, да виде шта су њихове снаге и слабости, а шта су шансе у окружењу и да запну. Јер историја цивилизације показује да су тако људи успевали и у најтежим временима. Увек је нешто тешко што треба подносити, али се ипак треба борити – каже он.

Деведесете су сакриле онај главни процес, а то је да из социјализма прелазимо у капитализам. И то је један од главних проблема „изгубљене“ генерације, што њихови родитељи нису знали да их преусмере, да их упуте како се живи у капитализму.- Многи су својој деци упућивали поруке да ће, када прође „лудило“, ствари бити као некада и подучавали су их да чекају да се држава среди и уреди, да постане све „нормално“. У ствари, ни сами родитељи нису схватили транзицију, па нису могли своју децу да припреме за нешто друго. Капитализам је систем који је заснован на страху, у коме људи много раде како би омогућили себи преживљавање – прича Миливојевић.

Не кукајте, покрените се!

Најгоре је заузети став пасивности и тражити оправдање: А шта друго осим пасивности очекивати од некога ко је одрастао деведесетих. Никако није добро улазити у улогу жртве, већ треба бити активан. Не треба одустајати од својих животних циљева у стилу то-је-некада-било-могуће-више-није. Треба се питати како да остварим своје циљеве? А на колективном нивоу, генерацијском, решење је у политичком организовању. Ове генерације имају право да утичу на садашњост, на прилике у земљи и зато могу и да се организују, да се развија свест о колективним проблемима, да почну да уређују државу у којој ће живети.

 

(Žig Info, Economy.rs, Press)

Коментари

Коментари


Препоручујемо