НЕПОСРЕДНОСТ ТРЕНУТКА Лидија Ћирић: Без „Драги моји“, збирка прича, Соларис, Нови Сад, 2017 | Жиг Инфо

НЕПОСРЕДНОСТ ТРЕНУТКА Лидија Ћирић: Без „Драги моји“, збирка прича, Соларис, Нови Сад, 2017

Када би требало описати ову збирку једним атрибутом, то не би требало да буде ни еротско, ни провокативно, ни страствено, већ „непосредно“. Неспоредно онако како га је окарактерисао Емил Сиоран у својој књизи Приручник о страсти – непосредне сугестије тренутака. Непосредност у језику, непосредност ситуација, ликова, њихових реакција, понашања и интеракција; непосредних литерарних, али и животних сензација и рефлексија; и уз све то, непосредност наративног исказа – понекад хиперреалистично, а понекад асоцијативно, који је, наравно, реализован у првом лицу.  

Но, ова непосредност може да завара, као што сам приметила, пратећи последњих месеци рецепцију ове књиге. Наиме, оно што се најчешће истиче у вези са овом збирком је „секси дискурс“, провокативан речник или пак сцене, описи, затим „ерос у најогољенијем виду“ и слични епитети. Међутим, ово је само делимично тачно. Наиме, оно што се у овој збирци прича открива су СВЕ манифестације једне жене. Дакле, то није САМО еротска натуралистичка проза – то је збирка читавог једног унутрашњег света (једне) жене, њена целокупност, њена појавност и њено актуелизовање кроз различита стања и улоге. Само неке од прича су реализоване у већ поменутом „секси дискурсу“ или експлицитним љубавним сценама, али то ниуколико није тоталитет збирке. Треба нагласити да се у осталим причама протагонисткиња приказује као пријатељица, сестра, клинка, ћерка, мајка. Такође, чак и кад се актуелизује као љубавница, то није увек и у потпуности иста љубавница. Постоји велика разлика између супруге приказане у причи Мртви не знају да су живи и љубавнице из приче И ово ће да прође или пак Рудар.

Но, куриозитет овог литерарног остварења почива управо у интензитету непосредности који је најдоминантнија његова одлика. То само по себи не би ни био куриозитет да није писан од стране женског аутора, па и из перспективе жене. Овакав дискурс је стилско-језички очекиван и већ много пута у књижевности реализован од стране мушких аутора. У многим књижевним делима савремене балканске књижевности протагоноста у маниру „мангупа“ или „лошег момка“ се осликава, између осталог, и у љубавним, сексуалним сценама, при чему је жена најчешће приказана као објекат, искључиво као физички привлачна, заводљива или пожељна, намењена задовољењу и удовољењу мушкарца. И често су овакви литерарни пасажи стилизовани жаргонизмима и вулгаризмима (што не значи да немају своју уметничку функцију – нпр. сјајан опис једне „ждребице“ у роману Тешки метал Бранка Анђића). Са друге стране, стереотип женских аутора намеће суптилну или сугестивну актуелизацију ероса, без ескпликативности или бар умотану у паперје и баршун. Због свега наведеног, ова збирка Лидије Ћирић помера стереотипни хоризонт очекивања, јер је стилско-језички обликован непосредним исказима у маниру који је до сада био својствен углавном мушким ауторима. Њена протагонисткиња је увек субјект, а не објект; она тражи, захтева, користи животне прилике и људе, бори се, не жали се и ужива у томе што је жена. Ипак, понављам, ово није једини и искључиви фон ове књиге, већ само део њене свеукупне полифоније.

Дакле, Лидија Ћирић приказује у својој збирци једну непосредну жену, вероватно атипичну за ове просторе, а можда и типичну, али као такву недовољно литерарно заступљену – жену која је свесна свога бића, тела, интелекта, говора, душе и духовности. Протагонисткиња са убиственим надимком се остварује непосредно и отворено, без маски и пренемагања (без „драги моји“), у свој својој снази – не само као љубавница и жена, већ и као мајка, пријатељица, ћерка, сестра. Провокативност њеног лика, њених поступака и њеног говора почива у чињеници да се, са културолошке тачке гледишта, она не уклапа у стереотип балканске жене. Но, то не значи да она није аутентична жена, да она није женско биће. Напротив, Килица убија митове о класичној представи о појавности и делању жене на овим просторима, испољавајући се уистину онаква каква јесте – неспоредна. Она је подједнако гласна у својим оргазмима, али и смерно стидљива и обазрива у прељуби, изузетно колегијална и саосећајна према другима, али исто тако и директна у међуљудским односима које сматра неважним, непотребним или испразним. Она ствари, ситуације и личности именује правим именом, а то што је другима понекад тешко да истину прогутају, то не значи да је нема. Треба додати да је та њена непосредност уједно и манифестација њене животности, животности жене – она је веома снажна и предузимљива када двори свекра на самрти (Мртви не знају да су живи), изразито сензуална када искрено говори о својим љубавницима (прича Рудар), интензивно страсна у љубавним заносима (И ово ће да прође), мајчински забринута за супруга када она одлази на операцију (Анестезија), непатворено задивљена лепотом своје пријатељице из детињства, али и дубоко ганута њеном даљом судбином (Буги вуги). Дакле, није у потпуности тачно када критика каже да ауторка пише „о женама“, него да жена пише о жени, у свој њеној укупности породичних, љубавних и пријатељских односа, што је можда и предност форме збирке прича у односу на роман.

 

Ова мултипликована слика жене се најбоље остварује у причи по којој је и насловљена читава збирка – Без „Драги моји“, због чега она представља и аутопоетичко тежиште и чвориште збирке. Прича је конципирана као полифони разговор унутрашњих гласова који се именују испрва музиколошким терминима, али и додатним атрибутима: први сопран = „крештава“, „кева“; први алт = „кварцована, набеђена, хорска луда“; трећи алт = „самохрана мајка“, тенор, цигански баритон, госпођа Книпер, Тиграста, „она уморна“, детенце или просто Лила. Наравно, надређени глас, тј. ауторско ја је именован као Диригент. Ово вишегласје не представља пројекције других, нити зависи од друштвених ситуација или пак улога. Ова прича потврђује да ови унутрашњи гласови представљају уистину разнолике аспекте једне жене, односно јунакиње Кили. Мноштво жениних улога живе своје животе и филозофије унутар једне личности будећи се у важним животним, најчешће кризним ситуацијама (самоубиство зета наркомана), сагледавајући их из различити перспектива, али тиме употпуњавајући њен унутрашњи свет. Ауторка нам овом причом у ствари приказује комплексност једне жене у којој живи обиље разноврсних облика њеног „ја“, али који се сви хорски усклађују када је реч о добробити породице или заједнице уопште.

Ова полифонија се донекле остварује и у осталим причама и то веома доследно у свим причама. Наиме, основни тон, захваљујући пре свега колоквијалном језику, жаргонизмима и вулгаризмима, производи ефекат хумора и ироније у зависности од интензитета, а врло често и сарказма. Међутим, пажљивом читаоцу неће промаћи и један други, знатно тиши, краћи и душевнији глас који као бритком сабљом каткада пресеца врцавост шеретског приповедања јунакиње Кили, на тренутак, изненада, као да подцртава неко наравоученије или подсећа на подземне токове приче. На пример: Само је она знала како јој муж зарађује лову. На истој тој пијаци рекетира сељаке и Цигане док га куну и проклињу. На овом свету нема правде, али има равнотеже. (подвукла Д. Б, стр. 102). Или рецимо, изузетно успео хуморно интониран пасаж из приче Сахрана: Гомила истетовираних полуљуди-полумајмуна, давно мени познатих, и фукоша натакарених на позамашни центиметар штикли, као да је свака давала сигнал на колико, онако „с висине“ може да се натакне. То су знакови поред пута. Сви јунаци „Мафијашке сахране“ су пристигли. (подвукла Д. Б, стр. 115). Примера је много, јер је читава збирка прошивена овим хтонским гласом који својим коментарима (интертекстуалношћу, рефлексијом или чак цитатношћу) даје литерарни легитимитет и функционализује други приповедни глас у разговорном и жаргонском стилу. То „ја“, које никада није графички другачије издвојено, већ се камелеонски утапа у текст, делује као неки глас савести и писца и читаоца, који нас својим кратким бљеском константно подсећа да боравимо у свету Књиге, а не на улицама Чубуре.

Ауторка свој микрокосмос смешта у Чубуру, стари део Београда, испуњавајући га најчешће маргиналцима и њиховим тешким судбинама. Кроз рецепцију главне јунакиње пред нама се осликава локални амбијент улица, кафића, живота људи средње класе и локалних обичаја својствених искључиво овим становницима. Топос Чубуре у овој збирци наликује Врању из Станковићеве прозе (највише збирци Божји људи), чији је утицај и литерарну наклоност ауторка и лично потврдила приликом једне књижевне вечери. Увек на ивици благостања и оскудице, безбрижности и очаја, Чубура је живела свој живот изнова у својој распојасаности и детињастој веселости. (стр. 74). Отуда и специфичан језик у делу са свим својим колоквијалним варијететима и вокабуларом попут наведеног цитата из приче Сахрана. Такође, додала бих и да је и доживљај женске лепоте и мотив женског либида још једна додирна тачке Лидије Ћирић са њеном лектиром. На пример, у опису Миле из приче Буги вуги назиремо и обрисе стилизације једне Софке, која ће са чувеном Станковићевом протагонисткињом поделити сличну судбину „увеле руже“: Мила је била изразита црнка, крупна, лепа, не можеш да је не приметиш. Подсећала је на Лиз Тејлор. Обла и сочна као већ зрела жена, привлачила је пажњу мушкараца на сваком кораку. Све је бридело од сексуалних вибрација. Превртљиво и заводљиво, желела је сваког мушкарца који би пришао… Нема ничег сличног девојци која увек трепери од жеље за сексом, нема људске силе која би јој одолела (…) Све је некако чудно мирисало. (стр. 123).

Једна од мени најнепосреднијих прича која се истиче одличном нарацијом и донекле, пионирска у савременој српској књижевности је Предавање. Наиме, у данашње време никад више није било разноразних чланака, блогова и колумни које се баве мушко-женским односима. Наравно, ауторке су увек жене, а наслови помпезни и бомбастични: Како да знате да ли вас воли? Како да задржите свог мушкарца? Како ово, како оно… А однедавно се појавио и тренд нуђења курсева, било онлајн, било у виду похађања семинара, о томе како да жене пронађу своју женственост, сексуалност, сензуалност и тако даље. Лидија Ћирић у овој причи алудира већ насловом на хумористично-пародијски моменат, али и изузетно виспреном тоном поентира суштину табуизиране женске еротичности – директно и без длаке на језику. Једино што би прича можда била ефектнија да није уоквирена и епизодом о томе како је до предавања дошло, односно о Килином завођењу младог „ретарда“, како га назива, који води једну невладину организацију. Само предавање би тако било истакнутије и његовим завршетком би и прича требало да се заврши, а не епилогом о младом љубавнику.

Дакле, свакако нови дах жене у српској књижевности, нови и потпуни израз њене животности и вишегласја. Но, надасве непосредан и као такав, изузетно гласан, провокативан и отрежњујући. Емил Сиоран тврди у претходно наведеном делу: Спас може бити само у поновном освајању непосредности. Јер, човек је биће које је изгубило непосредност. Стога, не чекајте! – откријте непосредност тренутка. Књига Лидије Ћирић ће вас подсетити како.

Драгана Бошковић, књижевни критичар

Коментари

Коментари


Препоручујемо