понедељак, 17 фебруар 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 227

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

НА ТРАВЊАКУ БЕЛЕ КУЋЕ

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 
Наш народ, уман и разуман говори да је за поштеног човека највећа срамота просити девојку – а бити одбијен, доћи у госте по реду и обичају а пољубити затворена врата, а посебно нудити се за „Драгог Госта“ а домаћин ни да чује . За умног и разумног човека, али не и за Ћурана, Сома, Патка, . . . кад тако морам да кажем . Ипак, чувени травњак беле куће, са говорницом и десетак представника седме силе није први случај „Целивања замандаљених двери „ . Није ни први пут да се испред носа мајци Русији од стране „Војсковођа и државника“ српске Југославије, односно југословенске Србије врши лупање на чврсто замандаљена врата великој светској сили „Сједињеној републици Америци“ . Не улазећи у историјске дубине, везане за случај припајања Баната тадашњем Краљевству СХС, каснијој Краљевни Југославији, у коме су са успехом садејствовали браћа по винклу и виску Пупин и Вилсон, знате већ за та слободнозидарска посла, која су са великим успехом окончана, на општу радост свих присутних . . .што је , у односнима са УСА сигурно јединствен случај у историји . Најинтересантнији спољнополитички односни везани за „Интимна дружења“ тадашње ФНРЈ и УСА , не користим намерно израз „Политичка курвања“ везани су за период од 1945-те до 1955- те године, где су се светски, али и белосветски дипломатски кругови згражавали, над чињеницом, да један „Комунистички“ генерал Пеко Дапчевић тражи од американаца атомску бомбу, док други генерал Коча Поповић, ин- когнито, тобож да сви знају а нико не зна, одлази на ноге „Великом белом оцу“ да би му се изјадао како му Мајка Русија жели дати пар добрих удараца варјачом по туру, као неваљалом детету . Шалу на страну, за време такозване „Кризе Информбироа“ , друг „Највећи син свих народа и народности“ није смео ни да помисли, а камоли да мрдне ван граница своје социјалистичке домовине, да не добије патку као Ердоган, али је зато остваривао многе политичке „интимне односе“ са амбасадорима тадашњих светских сила. Своје најпробраније кадрове Ђиласа, Кардеља, Велебита, Кочу Поповића, Пека Дапчевића, па чак и самог Ацу Ранковића, који је само сербски знао, а други језик ни да бекне . . .таква су времена била , „Највећи син „ слао је диљем белог света . . .Не верујете. Све је поткрепљено историјском документацијом . . . До дана данашњег, у прашњавим архивима, остала је сачувана америчка „Национална обавештајна процена „ под насловом „Вероватност инвазије Југославије од стране СССР – а „ ( НИЕ – 29 ) за 1951 – ву годину, која стаје на становиште да се Титов режим не може срушити про – совјетским државним ударом, нити унутрашњом инсценираном побуном (Данашњом обојеном револуцијом ) него само инвазијом земаља Варшавског пакта, или у крајњем случају самог Совјетског Савеза . Како је дошло до тога да се једна економско и политички потпуно безначајна земља попут тадашње ФНРЈ нађе као једна од највернијих „Земаља социјализма“ на удару совјетске Русије – питање је за стотинак милијарди долара . При томе, привидно не одустајући ни слова од прокламованих социјалистичких циљева , као шареној лажи за употребу унутар граница, трчи у загрљај класном непријатељу, и првој земљи светског империјализма, „Сједињеној републици Америци“ . Права је трагикомедија, која се умало претворила у крваву фарсу, а како изгледа, само је Стаљинова прерана смрт, спречила ескалацију Совјетске љубави, која би се бес сумње окончала јако трагично по ФНРЈ а нарочито по самог Тита и његов режим . Околности догађаја везаних за „Резолуцију Информбироа“ публицистички су обрађиване једнострано, са великим улепшавањима, и гласе, од прилике овако : „После славне победе над мрским фашизмом, извојеване раме уз раме са великим Совјетским савезом, као једна од најкрупнијих ратних тековина створена је ФНРЈ . Ова млада и поносита држава суочила се са бројним тешкоћама, од којих је највећа била обнова и изградња земље . Совјетски савез је инсистирао да се то чини по узору на њихова плодотворна искуства, што је у почетку ФНРЈ и чинила. Ослањајући се на совјетску праксу ФНРЈ је приступила национализацији, конфискацији, принудном откупу, те на крају колективизацији села формирајући Колхозе и Софхозе . Не уважавајући специфичности нашег сељаштва, овакве мере довеле су до пасивног, али и активног отпора по питању принудног откупа, а у земљи је завладала глад . Совјетски савез се понудио да ФНРЈ упути „Братску помоћ“ односно да ФНРЈ претвори у једну од совјетских не република, него „Губернија“ какве су биле земље Албанија, Мађарска, Румунија, Бугарска . . .што ФНРЈ није могла да прихвати . Тито је Стаљину одлучно рекао НЕ . . .“ Историјска стварност, насупрот изложеном била је далеко суровија . Наиме, после пораза „Партизанских снага“ и њиховог разбијања крајем маја 1944- те године / Ову чињеницу пренела је и совјетска ПРАВДА / ствар спашавају енглези и одводе Тита и „Врховни штаб“ на острво Вис, а затим у Италију . Игром сретних историјских околности, простори Југославије долазе у центар пажње због готово непостојања активних немачких снага – осим пола туцета посадних дивизија трећег позива . Део црвене армије, познатији као „Украјински фронт“ - не у смислу бојишта, него организационе јединице, попут Арбије, са генералом Толбухином на челу, одлучује да до Берлина не стигне преко Пољске – тамо су немачке снаге биле јаке, односно било је густо . . .а руси су већ добрано искрвили . . .већ да с есрећа потражи „Преким путам“ на југ преко Украјине и Бугрске , Југославије, Мађарске, Доње Аустрије па натраг у Берлин . Преко прече – наоколо ближе. Али у тадашњој Србији – нигде партизана .Где су партизани . . .у најтамнијим дубинама Титове маште . Од митске бројке 500 – 800 хиљда бораца ни трага ни гласа . Руси се чупају за косу . . . Толбухину Тито иде на ноге, грле се и љубе у бијела лица . Толбухин у необраном грожђу . Види да га је препредени кајкавац превеслао . Одваја неких 350 – 420 хиљада војника Украјинске Армије, и удара заобилазним путем на Берлин, преко Бугарске и Југославије .Историчари сведоче да чак ни у Краљеву, Ваљеву и Чачку – нису пронашли довољан број „Партизана – комуниста“ ни за Команду места . . .Толбухин, препредењак стари, све је ставио „На папир“ те друга Тита задужио за поприличан износ од десетак милиона руских златних „Обрачунских“ рубаља, колико би наиме коштало ангажовање поменуте војске .На који начин је Тито испословао, да Црвена Армија напусти Југославију . . .е, за ово му и данас историчари скидају капу . Када је дошло време да се „Плати рачун“ односно 1946,47,па и саме 1948 – ме године, ФНРЈ је то у почетку чинила, и то лиферовањем пољопривредних производа у земље совјетске сателите, наводно у виду „Помоћи“, тако је Албанија испомогнута са 1500 вагона жита, Бугарска 2000, ДОК ЈЕ Пољска, у којој наводно влада невиђена глад, помогнута са 15 000 вагона жита . Није потребно напомињати, да се ФНРЈ нашла у не необраном, него више него необраногм грожђу, док и сама није била принуђена да уведе буквално „РОПСКЕ ОДНОСЕ“ односно принудни откуп пољопривредних производа и колективизацију села . Овакав преседан, не постоји у историји . Наравно, народ је почео да се буни . . . Совјетски савез, наравно, нуди „Братску помоћ“ али Тито неће ни да чује. Догађа се „Коперникански обрт“ друга земља социјализма ФНРЈ, перјаница светских решавања најгорљивијих питања, од националног, до класног, до самоуправљања, као највишег израза марксистичке мисли „Фабрике радницима – земља сељацима“ креће , принуђена појавом велике глади и незадовољстава, преко мора, односно на саме његове обале, те се даје у бесомучно просјачење помоћи сваке врсте. Долари, фунте, оружје . . .пиринач, жито, пасуљ, сирове коже, дрвена грађа, гвожђе, челик. . .Наравно, америчка помоћ има своју цену . Наиме, када чувена СВЕТСКА БАНКА, и ЕКСИМ БАНКА више нису биле вољне да дају ФНРЈ „Кредите за обнову и развој“ јер није било ни најмање сумње да их ФНРЈ неће вратити, Тито је почео д ашаље своје „Емисаре“ у бесомучно и безглаво просјачење по свету „Класних непријатеља“ који нам ето, морају помоћи, да се изборимо, са ( Тито се генијално досетио ) и више него извесном војном интервенцијом Совјетског савеза. Американци су били и више него запњени. У врло изгледном обрачуну са Русијом, тадашњи „Хладни рат“ могао је ескалирати чак и у атомски сукоб, питње разбијања монолитности „Источног блока“ није се посебно наметало . . . Владимир Велебит, високорангирани дипломат, одлази на ноге „Великом белом оцу“ и просјачи ОРУЖЈЕ, које би било употребљено за одбрану ФНРЈ од Совјетског савеза. Милован Ђилас, одлази на ноге Черчилу, и тражи ни мање ни више, него ОРУЖЈЕ, али и обећање Уједињеног Краљевства, да ће људством и логистиком помоћи ФНРЈ у одбрани земље од можебитне совјетске интервенције . Пеко Дапчевић, „Излајао се“ постоје велике сумње, случајно, или намерно , о томе да ФНРЈ тражи АТОМСКУ БОМБУ од американаца, који би је, нема сумње и испоручили, ако чак и нису, па је касније повукли, у замену за изгрању баснословно скупих атомских склоништа испод готово сваког брега, брдовита нам домовине социјалистичке федеративне републике Југославије.   Дипломирани правник Вишекруна Ђорђе

Анкета

Да ли сте задовољни водоснабдевањем на територији градске општине Гроцка

Најчитаније