ОВДЕ ЈЕ ТИТО РАДО ДОЛАЗИО Симбол златног доба Гроцке: Ресторан „Виногради“ (ФОТО) | Жиг Инфо

ОВДЕ ЈЕ ТИТО РАДО ДОЛАЗИО Симбол златног доба Гроцке: Ресторан „Виногради“ (ФОТО)

metropol_pogled

Свако сећање на нешто пријатно и драго, а заувек нестало у прошлом и свршеном времену, нужно носи у себи носталгични потенцијал, а Гроцка има за чим да буде носталгична. Многе младе људе данас помало иритирају те носталгичне родитељске приче које се односе на времена старе Југославије.

Они старији памте и радо препричавају како се некада живело добро: радио си и знао си за шта радиш, посла је било, а људи нису добијали лако отказе. Могао си да се запослиш у једном предузећу и будеш сигуран да ћеш у њему радити до пензије, а Клуз, ПКБ комплекс, Партизанка, пољопривредна газдинства, воћњаци, засади јагода у Гроцкој снабдевали су и озбиљна светска тржишта. Беше то, по суду обичног човека, доба послератног просперитета – и некадашње Југославије и Гроцке. И свакодневни живот је био безбеднији, кажу како нису морали да закључавају ни кућу, ни двориште… Суочавамо се са „култом златног доба“, односно носталгичним схватањем да се некада живело лепше, сигурније, здравије и боље.

Али, то није тема ове приче.

metropol grocka

Један од симбола тог златног периода Гроцке кога се носталгично сећају они који га памте, јесте и некадашњи Ресторан „Виногради“. У жељи да покрене развој туризма и угоститељства у општини Гроцка, тадашњи Народни одбор пре пола века (тачније 1960. године), од приватног власника на Циганском брду у Гроцкој купује воћњаке, винограде и њиве површине од око три хектара, све скупа са виноградарском кућом и помоћним објектима. Са тада визионарском идејом да Гроцка на атрактивној локацији добије ексклузивни ресторан и привуче бројне посетиоце, земљиште је препуштено националном угоститељском предузећу. „Метропол“ постаје трајни корисник друштвене имовине и улаже у градњу ресторана, уређење околног простора, прилазну стазу, паркинг и засаде винограда по којима је ресторан и добио име. Постојећи објекат је реконструисан, проширен и прилагођен новој намени, а касније је у неколико наврата и дограђиван. Управљање националним Рестораном „Виногради“ остало је у склопу ланца хотела-ресторана Метропол све до 90-тих година 20 века.

metropol1

Ресторан Виногради у Гроцкој је у старој Југославији био стециште елите и страних делегација, и надалеко ван насеља познат по одличној кухињи, фантастичној панорами и виноградима којима је био окружен, а по којима је и добио име. Са видиковца поред ресторана поглед обухвата Дунав, лепу Грочанску аду, контуре Авале, Смедерева и Панчева (види се смедеревска тврђава с једне, и рафинерија с друге стране), па чак и обрисе Вршачког брега. До ресторана у Гроцкој су званице и посетиоци неретко долазиле и реком – приватним јахтама и излетничким бродићима, а чувене су и Титове посете јахтом „Шумадинка“.

metropol2

Био је то, без дилеме, за то време врло леп и луксузан ресторан, и као такав познат и признат. Тито је читавих седамнаест пута посетио Винограде, наравно не сам, доводио је у Гроцку своје госте и иностране делегације. Поред њега, ресторан „Виногради“ су за време СФРЈ посећивале бројни политичари, уметници, глумци и пословни људи из Београда, Србије, Југославије и читавог света. Поглед са терасе ресторана, преко липа, сунчаних падина и чокота винограда, био је један од најлепших у овом делу земље. Прича се да је постојао обичај да у сезони зрења грожђа гости ресторана сами зађу у простране винограде који су га окруживали, и лично изаберу гроздове које ће појести…

tito u metropolu 2

Хотелски смештај никада није постојао, али су зато у склопу ресторана били столови за стони тенис и слични садржаји: био је то простор за гурмански ужитак, предах и разоноду. Госте су на улазу дочекивали стиховима народне поезије – преведене на неколико језика. У самом ресторану је радио енолог, читав простор је био у дрвету, богато опремљен детаљима из народне радиности и традиције, украшен народним ношњама и старинским оружјем, а у објекту окруженом виноградима постојала је и винска карта са детаљно побројаним особинама сваког вина, годином бербе, јачином, врстом грожђа…

Импресивна је била и листа гостију. Почев од Тита, чувених светских глумаца попут Софије Лорен, политичара као што је Хенри Кисинџер, државника и шефова држава Европске заједнице и земаља Несврстаних, ресторан су посетили и познати астронаут Нил Армстронг који је крочио и на Месец, а не само у Гроцку, али и светске музичке звезде попут џез музичара Луја Армстронга. Његов хит „What a wonderful world“ може се у потпуности односити и носталгичну представу о Гроцкој из тог времена…

Кроз „Винограде” је продефиловало на хиљаде државника, дипломата, политичара, амбасадора, уметника, привредника, страних званичника и званица. Бројни су и разноврсни били посетиоци, па се и многе приче и анегдоте везују за овај ресторан у царству грочанских винограда, недалеко од престонице.

Глумац Предраг Милинковић Прежа у књизи “Сусрети” (коју је 1997. године објавио новосадски “Прометеј” у сарадњи са Југословенском кинотеком), описује сусрете са људима који су му се учинили посебно занимљивим у току тридесетпетогодишњег рада на филму. Године 1979, док је ручао у ресторану “Виногради”, Милинковићу се учинило да за суседним столом седи ни мање ни више него Хенри Кисинџер. Када се завршио ручак, Прежа се запутио ка чувеном политичару, а овај му је љубазноотпоздравио и потписао му се на папиру који је конобар исцепио из свог блока.

Није тајна да су многи посетиоци бирали да баш овде на Циганском брду, у романтичном окружењунационалног ресторана „Виногради” кажу и своје судбоносно Да, међу њима и представници дипломатског кора.

У ресторану “Виногради” снимани су и филмови. Један од њих је “Луталица”, музичка драма из 1987.године. У филму се лепо види некадашњи амбијент, столови, етно декор на зидовима – сабље, пушке, петролејке, бакарни послужавници, бршљан, улаз у ресторан. Види се и великизидани камин, у коме је зими још како пуцкетала ватра и грејала салу за ручавање. Главну улогу у филму игра Лидија Вукићевић -она је лепа, млада циганка која у ресторану гради певачку каријеру, пева и очарава. Ту је и Бата Канда који у филму игра никог другог до Бата Канду – шефа оркестра, и значајна глумачка имена попут Бате Живојиновића, Драгана Николића, Милана Штрљића, Јелене Жигон, Снежане Савић. Тако је било на филму, а ресторанске госте и високе званичнике су некада редовно забављали чувени народни певачи као што је Предраг Гојковић Цуне, Предраг Живковић Тозовац, тамбураши и староградска музика, фолклорни ансамбли и плесне групе.

Посебна је прича легендарна кухиња овог ресторана, у којој је акценат увек био на националним јелима и доброј услузи. У ресторану су радили врхунски кувари, међу којима су се појединишколовали у француским куварским школама пре Другог светског рата. Постоји локална легенда (у којој можда има и мало истине),која каже да је сваког дана у ресторан авионом из Сплита стизала свежа риба и плодови мора, а из Русије кавијар. Можда се та прича односила само на градске ресторане Метропола, али прича о доброј кухињи није претерана. И данас се некадашња грочанска деца, сада одрасли људи, радо сећају сласних палачинки с орасима или похованог качкаваља на које су их родитељи водили у ресторан на Циганском брду. И они би своју децу и госте водили на такав ресторански и гурмански угођај, само када би имали где…

 

Аутор: Зорица Атић,

прилагодио: Жељко Маторчевић, фото: МИЈ

Коментари

Коментари


Препоручујемо