ПЕПЕЉУГА ИЗ ГРОЦКЕ О СЕКСУ Шта сад морал има са тим? | Жиг Инфо

ПЕПЕЉУГА ИЗ ГРОЦКЕ О СЕКСУ Шта сад морал има са тим?

kurva

Поштујем разлоге жене из новинске приче и заиста се молим да никад више не чујем ничији разлог зашто је урадио то и то. Јер слобода нам је дата по рођењу, да будемо господари свога живота и тела, док смо овде где јесмо. То не подразумева – бар за мене – да смем себи дати слободу да нађем разлог баш за све…

Како и бива, док ме не позову да погледам шта се пише, проводим дане мирно и тихо са савешћу која се теши истом мером како расте број оних који су се повукли у нормалан живот без комплексашких терета модерне Србије. И док се тако тешим, дешавају се ствари за које ни Библија више не даје одговора, али чини се само на прву лопту.Текст који сам прочитала оставио ме је бесну и згрожену, а наравно да сам у разговору са пријатељем који је уследио реаговала бурно…Схватих да не могу а да не дам себи разлог да не сагледам и другу страну медаље, тојест наводне новинске исповести – па да покушам да дам неутралан коментар.

Жена, то дивно биће, сачињена је (према библијском предању) од кости мушкарца… Она која је створена да буде вољена, да буде нежна, тиха и мирна, жена која је створена да буде стуб куће, јака да од свог тела одвоји други живот и пусти га да оде, она чија суза лечи и на крају она која уме и зна да поднесе жртву када је то потребно.
Многи су реаговали на објављени текст речима „Курва“. Но, да ли ико од нас има право да први баци камен?

Библијске приче

Пре неколико година, још док је Лука Мијатовић магично водио ноћни програм „двестадвојке“ између петка и суботе као и недеље на понедељак, некако у сред тих ноћи између суботе и недеље била је емисија која је говорила о сексу и другим причама. Обично је водитељка веома слушане емисије имала за госте „пријатељице ноћи“ – од Мерлинке до Мире, чију изјаву и дан-данас памтим: „Ма иди, па ми курве данас од свих као поштених жена скоро и да немамо посао“.
Ваљда се временом знало шта и како, за колико и ко те врсте услуга пружа, али чудно некако то се изгубило. Све ми се чини да како смо се као нација почели окретати Богу, неким ненормалним начином и показивањем вере, да се тај сој поштених професионалки изгубио.

Да се разумемо – ценим то занимање, јер и да сам мушко не бих могла да се „палим“ без оне чудне хемије. А за новац тешко да бих се некоме и насмејала, а камоли пољубила, или дозволила да ме пипне. Треба имати желудац и чист професионални однос према том послу да би се уопште ушло, а камоли опстало. Данас, када се конкуренција повећала захваљујући девојчицама које једва чекају да порасту како би се докопале кревета и мушкарца, није ни чудо што је проституција у порасту.

Колико чујем, пошто сам ових дана обавила преко 50 разговора са мушким делом друштва, сви би они хтели „младу пилетину“, да се „мало омрсе“. Но, када их пресечем питањем шта им ради ћерка – од грцања, штуцања, до искашљавања види се какав је репертоар несувислих одговора.

данас, каже она, има десетак мушкараца са којима се редовно виђа и живот ње и њене породице се, барем у материјалном смислу променио на боље. Десетак, можда више или мање!

Статистика неумољиво говори да у главном граду са околином скоро је седам жена на једног мушкарца. Могућност да су њене муштерије нежење је пола-пола. Питам се да ли она половина која је заузета због новца који њој даје оставља са друге стране своју породицу без оног што можда њима треба, својој жени, деци, родитељима… Псу, на крају крајева.
Камен који сам имала у руци бацила сам одмах, на прву лопту, јер сам морала признати пораз. Имам ја својих мана и сама, но питам се само да ли треба да се правим да је то ОК?
Мени лично не – јер ако пред овим затворим очи шта онда је следеће?
Ко ће и шта следеће испричати новинару и ставити у јавности – јер је имао само добар разлог за своја дела?

Где је граница?

У којој мери се онда може осудити неко ко одузме живот другом бићу, јер је по његовом имао добар разлог? На шта нас то медији припремају? Да ствар буде гора, данас ми је пријатељ рекао, када ме је назвао после скоро три месеца, да га жена вара са Албанцем. Он је отишао од куће, напустивши њу и четворо деце. Склонио се да им не смета. Да не би урадио глупост неку…

Слушам и ћутим, што је реткост, а покушавам да схватим шта се то десило многима, а мене је заобишло. И гледам у небо изнад себе и захваљујем се тој невидљивој енергији на чувању. Ћутим и осећам како ме грло стеже, осећам сузу у оку, али недам се – јер то није оно зашта су ме моји родитељи спремали када сам се формирала као особа, у ствари као жена. И сада, док је већ прошла поноћ, седим и пишем. Тешка срца, тешке душе – јер не знам како призвати љубав и оно мало човекољубља да се овај народ спасе сто је пре могуће. Јер срамота је где смо дошли… Срамота је због оних свих који су били пре нас, до самог Христа. Није Христ проституцију признао и допустио – он је само желео да се та професија не вређа, јер је у природи човека саткана. Но била је нужна и обаваљала се сакривено (потајно) до данас.
Али, све што је лоше не постаје добро, а зло не може постати исправно. Питам се где ли смо само погрешили као народ/нација да дозвољавамо да нам овакав случај изазива сажаљење, да га остављамо да расте, постане тренд и охрабрење… Да ли је заправо тај текст у ствари својеврсно упутство клинкама и девојкама како доћи до сигурног посла и добре зараде без муке?

Много питања, много одговора – али нема оног правог, као ни решења… Шта ли је следеће што ће послужити као узор за живот? Питам се и одмахујем главом, мислећи на клинце који тек стасавају за будућност. Одавно нисам чула неки добар виц, те се ускоро надам неком на тему запошљавања преко Националне службе за запошљавање. „Добар дан, како сте? Ми добро, а Ви? Како можемо да помогнемо, тражите ли посао?“ „Не, хвала, радим као простиитутка. Сада нам је живот лепши!“.

Уосталом, ако сам текст није сензационализам у циљу трке за тиражом, зар не постоје успешне приче обичних људи, већ само дно дна? Питам се зашто је потребно правити рекламу од свега овога? Уосталом, пре ћу поштовати потез очајне жене и мајке, сестре или чак и баке која је спремна да тако нешто уради, али ће ћутати о томе. То није ствар морала, већ карактера. Разноразне жртве су у животу нужне, као и што постоје ствари тојест догађаји који нису створени за људско око, а морају да се десе због судбине или усуда. Оне остају на тихом и скривеном месту, а не на насловној страни новина. Моје поштовање може да има избор професије, али гађење заслужује хвалисање њоме. Ако се већ жртвујеш, онда ћути и принеси жртву. А никако не треба правити себи рекламу, јер ако није доста десетак „муштерија“, онда ти неће бити довољно ни сто.

Многи користе овакву животну причу те жене да критикују систем и државу – на шта сам се грохотом насмејала. Проституција је одувек постојала – само је у питању начин како неко бира да се растане од зноја тела свог, односно да то монетизује.

Планирам пут до источне Србије, недостаје ми планина и можда тамо нађем моју Србију, где људи живе од свог рада, где нема зноја од сексуалног дихања већ од муке када се од земље отима род упркос времену и тлу… До тада поштујем разлоге те жене из новинске приче и заиста се молим да никад више не чујем ничији разлог зашто је урадио то и то. Јер слобода нам је дата по рођењу, да будемо господари свога живота и тела док смо овде где јесмо. То не подразумева – бар за мене – да смем себи дати слободу да нађем разлог баш за све…

 

Светлана Урошевић, Време је.

Коментари

Коментари


Препоручујемо