ПЕТИ ОКТОБАР ХИЈЕРОНИМУСА БОША | Жиг Инфо

ПЕТИ ОКТОБАР ХИЈЕРОНИМУСА БОША

14563285_10207358501146306_5160722414908388575_n

Сви би јели кобасица, али прво треба свиње клати и црева прати . . .
Чопори слинавих крмака и крмача, заражених свим знаним и незнаним болестима од шапа, преко слинавке, штенећака сиде виде куге колере транзиције и реорганизације тумарају градом Новим Садом .

Неупућен посматрач, рекао би без имало зазора и пардона, да су у питању последице атомске катаклизме, која се није манифестовала у виду атомске печурке, блеска , ударног таласа , него, у виду нечега другог, подмуклијег, нечега што је довело до разорнијих последица, и од удара нуклеарног оружја . Само један поглед на тај чопор неандерталаца и кромањонаца, који се од нормалних људи разликују по бесловесном гроктању, кмекетању, јекању и ијекању, по лабрњама из којих нељудски гласови извиру, њаааа, ааааа, ееее, баааа, прикаааа, стрикаааа, земооо ееее, здипиии, лапииии, крадиии дрпај, ћапај, лапај . Е, народе мој поштени, када око себе видиш сподобе, којима дланови напред као очи гледају, знај д аимаш посла са чопором звери, а не са људима .

Ко је ове звери пустио у дневне собе, на градске тргове, фабрике, учионице, домове здравља . Још већи крмци и крмаче, још гори и од њих самих . Овакав пример, мржње према свом народу, својим суграђанима, историја не познаје . Чопор бесловесних крмака и крмача, који су предводиле свиње кертесовке, панковке љубановке, једном речју свиње расе улизичарка, које бесловесно сквиче кмече те слинаве по свињи слобановки . Енсес, енсес, реqуиримус, реqуиримус саевос нос, тако је требало . Да се Пинки латио оружја, макар и хладног, не би мени данас крмчина крајинашка гроктала . Нека, нека грокћу, још мало, биће и чварака, и кобасица и карменадли, и масти . Неће . . .ево, Велики Мајстор, мој стари професор каже да неће, крмци су толико заражени, да би сваки покушај њихове прераде резултирао моменталним смртним исходом, чак и за раднике у непосредној производњи . Како се некада говорило .

Пети октобар, онај тамо далеки, новосадски, не може се описати људским језиком . Сама помисао на чопор крмака, босанчероса и крајинаша, стоке бесловесне, која је пљунула на земљу која их храни, и нормалне људе који их трпе, не заслужује ништа друго, осим помена при сваком проласку, крај цркотине једног распаднутог леша, који прди, смрди пљује крв, слинави по пустим улицама, е земооо, јебо ја бааа те усташе што те протераше . . .вамо код нас . . . Сам поглед, на једну овакву сподобу, довољан је не да згади цео дан, цео месец, целу годину, цели октобар, деценије . Кољи, кољи, кољи у великој свињокољи, мељи у машинама за прераду паштете и кобасица, све те цркотине, па пошаљи у лепу њихову, нека се усташе подаве , нека им застану у грлу сва говна, која су очистили па нама, преко Дунава та говна, те смрадове, нељудске карикатуре, кретуре неандерталске . . . Сам поглед, на пихтијаста крушколика тела, ћелавих турских лубања, гаргамелу налик, тај кмекет и крекет, то гроктање, то циганоидно цигулигулигулисање, тај нападни неукус . . . Све је почело, те дивне и далеке 1988 – ме године, када се чопор крмака из Кертес Вароши, надигао у главни град, да тамо руши владу . Чопор је предвођен одабраним крмцима , свих од реда расе улизичарка, шампионске расе, гојене и појене на валову са петокраком.

Тај чопор, за собом је повео све које је на силу из препуних фабрика, школа болница могао изгнати . Још одјекују њихове пароле . Јоже Смоле желимо ти срећу , чамов сандук и воштану свећу . Данас прашчићи уштројених петооктобарских крмака, кукумавче и богораде, да им трећа генерација прашћића сисанчади, добије посао у фабрици, отвореној од Јанеза словенца, кога су као најцрњу животињу пљували, да тамо раде за стотинак евра . Овакав крмков чин без ножа не може проћи . Какве заржале кашике, какве пароле, какви транспаренти . Судбина крмка зараженог шапом и слинавком, само се на један начин решава . Побијте их, све прелијте бензином, и спалите на тргу слободе . Али пробране крмке, и крмаче кертесовке, панковке, љубановке, шиповке, улизичарке свих врста, све их донесите на трг, јер животиње се носе, покољите на велику жртву богу Транзијије, нека крв тече, свим разрованим улицама, нека попуни сваку рупу, а затим их спалите, нека се дим и смрад дигну до неба . Нећете, ви би да лечите крмке, да им дајете пензије, добро . Нем проблема, пљачкајте децу, пљачкајте омладину, и ово мало здравог разума окренућете против себе . Крмак љубан, крмак браца, крмак раша, ништа друго осим ножа не заслужују . Баш да видим, ево, волео бих да видим, чије дете неће побећи на запад да се тамо курва, пере судове, продаје бубрег, само д ане гледа крмке и крмаче, свиње пензионерске, које им се из дна душе гаде, с ањима и њиховим пеееееензијицама, свиње проклете, стока бесловесна, велика свињокоља нама треба, велики двадесет девети новембар .

Нема нормалног детета, коме се не згади , крмача косе боје друга Тита, у новом свиленој кинеској тренерци, која у рано јутро кмечи и кмекеће, око продавнице, износећи најлон кесе препуне западног смећа од хране, која има картице, платне картице, чекове, која има пензију . Смрт динодсаурусима, децо драга донела је комета, а ви, искрено се надам, слободу од глади и болести, чекајте у виду велике свињокоље . Или пада атомских бомби на Београд и Нови Сад . Или поновни долазак светог Саве на отварање свог храма . . . Кољи, за двадесет девети мој добри и поштени народе. Прво покољи своје, па чекај швабин и мађаров нож .Кољи свиње, добри мој и почтени народе, за двадесет девети новембар, кољи па се наједи, једном у животу, а онд апушке у руке, ножеве, тољаге, маљеве, пумпе од бицикла, ,. . . удри, теби најближег, кољи, убијај, пали руши, ко Славонију, ко Крајине, ко Босну, не брини ништа, ти си небеског народа изданак . . .не брини ништа, послаће рус стотине хиљад асвоје деце, да те од швабиног мађаровог и усташког ножа, на великој свињокољи чува . . . Замислите само, крмка радоша, који се људским именом не мора називати, глорификатора петог октобра, свињу комитетску, доктора, професора, песника, уметника, мислиоца, теоретичара , килиманџарца, одведите и њега и његове, на темеље Центрославије, Стандарда, Номе, Новитета, Југодента, Југоалата . На сваком темељу принесите једног крмка на жртву, пеците роштиљ, нека гуди циганова виолина, нека цвили хармоника, нека свет види како су крмци и крмаче, цео један народ сатрле . Лепо сам говорио, пуцајте у гомилу, све их побијте, нека тече крв, то нису људи, то нису словесна бића, људи то не раде, људи не гурају у рат и пакао своју децу, све их побијте, ако немате муниције покољите их, али не .Људи неће да крваве руке.

Јел би чварака и кобасица, би, али да перу крмку црева пуна гована, то неће, то им се гади . Тако вам се данас гадио улазак у све и једну месару, где миомириси белосветских цркотина, у заражене утробе пензионерских цркотина у неповрат одлазе . Да не заборавим крмка мику и крмке љубана и рашу . Мог доброг и поштеног професора, који је на Титовом путу био, а до последњег дана живота ће на њему и истрајати, не помињем . Шта су они тада урадили .

Начопорали су се. Полиција се није „Најбоље снашла“ није ту руљу побила и растерала. Крмци су се пребројали према националној припадности . Нормални људи нису хтели ни да чују, камоли д агледају одвратне јекавске и ијекавске крмке, а камоли да им сервирају на синтелоновом тепиху колаче и приносе њиховим губицама свакодневно јело и пиће . Крмци су се тада узјогунили, ако нормални људи неће да раде за њих, неће ни за кога . Крмци су нормалне људе гурнули у рат . Проклет био крмак Јуришин, проклет био крмак Алиђукић, све их треба поклати, д аником више не падне на ум да у рат у коме нико није учествовао по списку шаље у смрт тужу децу . Е . . .десило се скору управо то . Овог дана, петог октобра, кад абудем видео слину слинаву, крмка кмекетавог , честитаћу му пети октобар, и питати га „ Земооо ба, јел имаш унуцима гладним мусавим и слинавим, дати на овај свети дан, трећину руде новосдске саламе / 0,7 кг по цени од 420 дин / два тетрапка јогурта од о,5 л / Литар јогурта 120 дин / парче проје 10 x 5 x 5 цм, / Око 80 дин / . . .имаш ли баааа земо , крмчино проклета . Цркни, пукни, слини, кмечи, скичи, јебо те пети октобар „
Толико за онај прошли, а тек онај тамо пети октобар 2000 те, за њега кад стигне рачун . . .

 

Ђорђе Вишекруна

Коментари

Коментари


Препоручујемо