Плови патка, плови гуска… | Жиг Инфо

Плови патка, плови гуска…

Чувено околобеоградско водопишало, звано Београд на води, ускоро ће примити макете првих станара. Њима ће ускоро градоначелник Мали (а није Шћепан) широм отворити двери градског сајта, где ће моћи да изаберу макету свог будућег стана, све са макетицама лавабоа, уградних плакара и наравно – клозетских шоља.

Jер у таквој раскоши шта друго него да се усереш од среће.

Кад год човек помисли да су са својим потцењивањем здравог разума дошли до дувара, они нас изненаде. У ту бајку из хиљаду и једне ноћи, где се Шехерезаде коте као пацови који тренутно обитавају у шеиковом будућем рају, спремно ускаче брат Мохамед Алабар. Да, баш онај што од Београда до Кана носа скаламерију од гипса и шперплоче и најављује град над градовима.

Песму над песмама!

Вавилонска кула брата Александра и брата Заједа постоји и постојаће само у њиховим главама, док се не сете неке друге будалаштине којом ће замлаћивати слуђени народ, у паузама између Дневника, Пинкових звезда и Парова.

Ко још ферма архитекте који, престрављени да би од свега тога стварно нешто могло да буде, очајнички вапе да се ману ћоравог мегаломанског посла, јер се куле не граде у мочвари и да тамо могу да се направе гараже, али за чамце.

Има у филму „Чудо невиђено“ она сјајна сцена када, модерним речником казано, инвеститор Бата Стојковић, богати гастарбајтер из Америке, планира да исуши Скадарско језеро, да га источи у море, и у муљу почне да гаји пиринач.

Авај, заврши тако што седи на столици усред замишљеног пиринчаног поља, у води до колена.

– Што је ово, јадо? – пита грешног Боцу Диклића.
– Па, оваааај… Како да кажем: море је височије од језера.
– Чек, како то нијеси знао? Зар не рече да си инжињер?
– Па, нијесам баш… Фале ми три испита да дипломирам.

Или, што би прост народ рекао – Мали, али техничар; велики, али инжењер. А у ствари, нигде ни техничара, ни инжењера, све неки експерти којима фале три испита и даска у глави, месије који се вежбају на држави, и овејани лажови који се деле на две групе: на оне који још имају мало стида, па врдају погледом док кажу, и на оне који те лажу у очи.

Гледам и не могу да се одлучим који су гаднији и веће штеточине.

Дођу дани кад човеку све додија, па помисли да оде негде у три лепе, у неке шведске, немачке, америке, а онда се тргне па помисли: па нас одавде ни Турци, ни Швабе из два покушаја нису отерали, па неће ваљда, мајку му, ни ови јањичари. Ова је земља наша, а не њихова, ако ни због чега другог, а оно зато што је не продајемо за ситне паре и зарад мрва власти које им бацају из Брисела и Вашингтона.

Шушка се да су београдске дахије већ обећале и околину Калемегдана засад непознатим инвеститорима, па ћемо уместо погледа на ушће Саве и Дунава имати поглед на бетон, стакло и гвожђурију. Коме је до природе, нек се врати одакле је дошао, овде ће, бре, да буде прогрес.

Или, да цитирам једног знаменитог покојника: коме је до морала, нек иде у цркву, а коме је до ваздуха – ето му Старе планине обогаћене уранијумом.

(Говорка се и да у шеиковом рају неће бити крметине, значи ни пихтија, чварака, па ни холестерола. И ко каже да нам не мисле на здравље?)

Тарабићеве црне змије попише воду на Тари, Томини жути људи навалили на Мораву, а брат Алабар би, ни мање ни више, него Саву и Дунав у пакету. Много је, бре, Мухамеде, мачку говеђа глава, па макар то била само скаламерија од гипса и шперплоче.

Ваљда у овој земљи, пардон џамахирији у покушају, има неког закона. Бар док онај напредњак са великом главом и кратком краватом, заједно са својим посланицима, и то не укине лекс специјалисом.
Чекам само да браћа свечано обрежу Победника, који голотињом саблажњава на Калемегдану, и навуку му гаће, па да и ја капаришем једну макетицу у околобеоградском водопишалу.

 

Милан Јовановић, Вести

Коментари

Коментари


Препоручујемо