Још не протестује већина али, свакако,  на улице излази значајан део народа. Сам бунт је за мене веома важан, будући да показује да су људи и даље заинтересовани за то да сами креирају своју судбину, а да не буду само “овце за шишање и клање”, у складу са потребама власти, каже у разговору за Данас Бранислав Лечић, чувени глумац и активни  учесник бројних “народних побуна”  које су организоване у Србији у протекле три деценије. Лечић указује да је добио позиве да говори на протестима “Један од пет милиона” широм наше државе и да ће се радо одазвати таквим молбама.

 

 

– Било је време да се бунт деси и да се после шест година ове власти отрезнимо и схватимо да овакав начин владања и оваква врста стида више не смеју да се понове. Напросто, неразвијеност демократских институција јесте највећи проблем у Србији. Наш задатак сада је да истрајемо у захтевима да се ситуација измени, да дође до промене власти, тачније речено, до избора који ће бити праведни и “фер плеј”, и да покушамо да створимо независне институције, што подразумева и спознају да је власт променљива и да, заиста, није од пресудне важности која партија је владајућа и које име је на челу државе.

 

 

– Лично мислим да је “плишана револуција” у току, јер протести су мирољубиви, без агресије. Сазрела је свест код људи да се овде више не може на силу владати, нити обманама, и да су потребне снажне демократске институције, које ће заштитити и власт и опозицију и грађане.

 

 

– Прва ствар је, свакако, чињеница да се побуна не би ни десила да не постоји незадовољство народа. То је права дијагноза. Значи, људи не излазе на улице зато што им је лепо већ зато што ситуација није добра и зато што желе смену ове власти. Наредни фактор јесте да би незадовољство требало да се испољи путем медија, тако што би постојале емисије у којима би се говорило о актуелним проблемима, али, тога нема. Медији су поробљени, што се чини или аутоцензуром или озбиљним претњама режима. Они који раде у медијима добро знају да је читав систем умрежен и да би свака критика изречена на рачун власти оставила последице по такве медије, њихове власнике или критички настројене новинаре. Пошто нема слободе медија грађани, дакле, не виде артикулацију свог проблема у медијима, тако да они излазе на улицу, која постаје “медијски простор”. Ако се то догађа широм Србије, онда представља јасан знак да је цела земља незадовољна. Али, ако кренемо да се пребројавамо, упадамо у велику замку, јер је логика власти да постоји већи број оних који су задовољни, што је смешна теза – где год постоји незадовољство држава би требало да саслуша људе, у једном демократском окружењу, а затим да предузме одговарајуће потезе. Будући да овде од демократије одавно нема ништа и да влада медијска диктатура и свака друга превара, онда нема ни могућности за такву врсту бунта. Трећа ствар јесте да је режим у протеклих шест година успоставио један суптилан страх, страх који ја називам егзистенцијална корупција.

 

 

–  Постоји, заправо, само једна владајућа странка, остали у владајућој коалицију су  декор, а опозиција служи не само као декор већ и као “таргет”. Сви ми у опозицији смо “непријатељи”. Такав однос није ништа друго до диктатура јер демократија подразумева да опозиција контролише власт, тако да власт има партнера у опозицији. Све то у интересу грађана, да се власт не узурпира и да поглед на реални живот из више углова буде веродостојнији и тачнији. Показало се да је порозност ових на власти велика, у сваком смислу – и корупционом и манипулативном. Логично је, стога, да се појавио нови политички савез који жели да дође на власт и да исправи грешке актуелног режима.  Ако укидате опозицију, као што чини актуелни режим, владате без контроле и приказујете се “безгрешним”, а свако ко “зине” против власти је непријатељ. Дакле, ми у Србији имамо владавину страха, људи се плаше за своју егзистенцију, за своје радно место, а исти страх имају и њихова деца и то је егзистенцијална корупција, која је само једна од корупција које се догађају, а дешавају се на свим нивоима. Никада нам држава није била толико корумпирана и никада није постојао толико страх код људи и да саопштавају своје мисли, а камоли да се за њих боре. Зато је значајно што смо сведоци тога да се људи ослобађају од страха и да је та мантра да нико не сме да се побуни против власти почела да се урушава.

 

 

– Вучић обилази Србију за наше паре, промовишући своју политику. Јасно је да се ради о маркетингу и самопромоцији, пред изборе о којима власт размишља. То што Вучић ради никако није рекапитулација политичког умећа, досадашњег рада или пројекција будућности. Напротив. То је одговор на оно што се догађа на улицама, самопромоција која је против закона.

 

 

– Нису у питању само моје колеге, већ и јавни радници у целости. Ово је први пут да потпис подршке протестима најпре дају универзитетски професори, па студенти, што је и нормално, јер су студенти већ дуго разочарани и у систем и у “интелектуално биће” ове средине, мисле да је овде немогуће живети и само размишљају о одласку из земље, то је њихова основна идеја која је готово постала и породично васпитање – од основне школе, преко средње, до факултета, размишља се само “где да се денем у свету”, а не како да успем у сопственој држави, која ме је и направила и родила. Ту врсту грешке професори и људи од одговорности сада покушавају да исправе. Знате, Вучић и његова партија  нису ексцес, они су појава која је резултат  недовршеног система, нестворене демократске државе. Нажалост, још увек нисмо направили сyстем  који би бранио интересе грађана и гарантовао им будућност. То је велика грешка и увек када су постојале жеље и хтење да се такав систем успостави појављивале су се снаге које су то рушиле, са амбицијом да владају мимо јавности и мимо интереса грађана, остварујући сопствене амбиције, причајући сопствену бајку, у сопственим медијима. Њихови циљеви су да напуне сопствене џепове, да се организују као политичко-криминална мафија. Ако  не схватимо као грађани Србије да је “последњи вакат” да направимо државу по нашој мери, онда не знам кад ћемо. У супротном, изгубићемо не само младе, већ и многе друге који ће напустити земљу. Чак 60.000 људи по статистици напушта Србију сваке године, што је потпуни пораз.  Бајка о “златном добу” Србије садржи толику количину лажи и превара да човек просто не може да верује својим ушима ни очима! Мислим да је ово суштински грађански бунт, али то не значи да није и народни. Ова власт  прибегава свим преварама, што је чинио и Милошевићев режим, да направи деобу између “грађана” и “народа” – грађани су проблем зато што имају снаге за бунт,  пронцљиво размишљају  где смо и куда идемо, док је народ могуће завести жељом и утопијом, илузијом да смо заштићени и да живимо добро, што се постиже медијима. Све преварантске политичке групације, које су имале амбицију да обману и опљачкају народ “возале су се” се на вештачкој подели “народ- грађани”. Свака власт која хоће да направи такву поделу, заправо, завађа сопствени народ, што може да  изазове, на неки начин, грађански рат. Ми, глумци, као јавна лица, стално смо уз народ, ми смо најбољи “топломери” и “сензори” шта то не ваља у друштву.

 

 

 

– Сергеју желим свако добро, навијам за њега и надам се да ће постати свестан тога, ако већ није, до које мере је важна мисија у коју се упустио и да је значајно да схвати да сада више не може да размишља само о себи већ и о онима које заступа. Сергеј је бистар момак и брзо учи, мислим да ће бити освежење на политичкој сцени Србије.

 

 

 

– Откуда у Србији потреба за једнопартијским владањем у оквиру лажне, имитиране демократије? Зато што је то “напредна идеја” у назадању државе, регрутовање клонова у опонашању и обожавању вође. То даје слику сигурности и јединства, наравно само послушника и обожаваоца. За такво “златно доба” Србије потребно је створити “нов напредан народ”, који ће знати да поштује и обожава своју власт, који више воли да му се каже шта да мисли, а не сам да размишља, који више воли чврсту руку него мождану муку, и, наравно, обавезно криминализовати опозицију, а себе прогласити патриотама. Дакле, потреба за једнопартијским владањем у Србији је директно организовано криминално удруживање ради политичке и противправне добити, срозавање демократије на фарсу, на испразну имитацију и човека на зомбија (хипнотисаног вођом). Заиста је напредно укидање дијалога и критичког мишљења у 21. веку, ширење страха и корупције и говора мржње и искључивости. Напредно, нема шта. За такво “златно доба” Србије, наравно, потребно је застрашити и поробити медије Ии све друге друштвене субјекте, а то се ради увођењем страха за егзистенцију. Следећи корак је страх за сам живот, констатује Бранислав Лечић.

Марија Стојановић  Данас