четвртак, 01 октобар 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 227

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

Може ли српска опозиција да сруши Вучића "црногорским рецептом"

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Победа опозиције на парламентарним изборима у Црној Гори након пуне три деценије владавине Демократске партије социјалиста на челу са Милом Ђукановићем отворила је питање да ли је то можда рецепт који би могла да примени опозиција у Србији, која од доласка Српске напредне странке на власт безуспешно покушава да се обједини у једну колону.

 

Црногорске опозиционе партије пронашле су, показало се, победничку стратегију доношењем одлуке да на изборе изађу у три колоне. Две деценије раније, у Хрватској је смењена власт која је успостављена након првих вишестраначких избора 1990. године, а тадашња опозиција наступила је у две колоне. Исте године пао је и режим Слободана Милошевића, али тако што су опозиционе партије формирале широку коалицију и једну изборну листу.

Успех опозиције у Црној Гори могао би да се ”прелије” и на Србију уколико опозиционе партије промене стратегију којом су досад покушавале да се супротставе режиму Александра Вучића, истакли су у разговору за портал Н1 доцент на Факултету политичких наука у Београду Душан Спасојевић и извршни директор Центра за слободне изборе и демократију (ЦеСИД) Бојан Клачар.

Душан Спасојевић

На питање може ли се повући паралела између режима Александра Вучића и Мила Ђукановића, саговорници Н1 сагласни су да је између двојице државника више разлика него сличности.

”Ђукановићев режим траје много дуже, али је, по мом мишљењу, Црна Гора слободнија земља, а избори компетитивнији, пре свега због већих медијских слобода. Друго, опозициона сцена у Црној Гори јесте уситњена као и у Србији, али је нешто стабилнија, нарочито у последње четири године, и оквирно се зна ко има колику подршку и какву идеологију. Коначно, опозиција у Црној Гори је одлучила да изађе на изборе упркос неједнаким условима и четири године бојкота парламента без резултата, док је у Србији опозиција бојкотовала изборе и предала се без борбе и активне бојкотне кампање, која би представљала основу за даљи рад”, напомиње Спасојевић.

Клачар истиче да је постало популарно повлачити паралеле између Ђукановића и Вучића, али сматра да је између двојице председника више разлика него сличности.

”Обојица су снажни и популарни лидери, искусни политичари чије је деловање спустило демократске капацитете на хибридне режиме уместо демократија. Међутим, разлике су израженије јер другачије виде спољнополитичке приоритете, немају исти однос према прошлости, разликује им се политички стил, негују другачије политичке позиције својих странака, битно су различити комуникатори. Речју, опозиција у Србији за мој укус превише инсистира на потенцирању сличности у покушају да на таласу критика Мила Ђукановића и недоказане блискости с Вучићем профитира у Србији. По мени, су то два случаја и два одвојена пута, с понеком истом раскрсницом или скретањем, али ништа више од тога”, наводи Клачар.

"Нарцизам и лидерске сујете"

Друга суштинска разлика, сматра Клачар, јесте то што Мило Ђукановић и ДПС, иако водећи актери, већ неколико година немају консолидовану моћ у мери у којој то има СНС у Србији, па су страначки систем и политички живот у Црној Гори, како каже, много снажнији и виталнији него у Србији.

Говорећи о сличностима и разликама између опозиционих партија у Црној Гори и Србији, извршни директор ЦеСИД-а наглашава да им је заједничка некохерентност политичких позиција, као и фрагментираност.

“И у Србији и у Црној Гори опозицију карактеришу нарцизам малих разлика и лидерске сујете, интерни проблеми и неуспеси, као и деловање у отежаним изборним условима. Ипак, опозиција у Црној Гори већ годинама је ’у игри’ као равноправан противник владајућем режиму и на сваком нивоу може да угрози власт ДПС. То у Србији није случај, јер је ове године било тек неколико локалних самоуправа где су поједини лидери били у тој позицији и готово сви су изборе изгубили”, подсећа Клачар.

 

Представници коалиције "За будућност Црне Горе"

Опозиција у Србији, сматра Клачар, може да примени део политичке тактике црногорских опозиционара на недавно одржаним изборима.

”Пре свега мислим на теренско деловање опозиције у Црној Гори, које је било веома снажно, затим наступ у три колоне које су биле вредносно, људски и идеолошки кохерентне, дисциплинован оквир поруке и стално поентирање на темама у ’сопственом власништву’, као и пажљив избор носилаца листа и кључних комуникатора, међу којима је улога млађих и нових људи била доминантна”, наводи Клачар.

Оценивши да нема унапред датих модела о броју такозваних колона, Спасојевић истиче да је из перспективе извлачења бирача на изборе, најважније да се гласови опозиције не расипају и да се ствара синергија.

”Из перспективе ’уједињавања опозиције’, битно је да се опозиционе странке међусобно не нападају и да се заједно бране уколико дође до напада режима, као и да деле посао контроле избора. Важно је и да опозиционе странке буду активне, да имају јасан план и да га спроводе, а не само да пасивно чекају да се нешто деси или да Вучић направи грешку, да ’призна Косово’, на пример“, наглашава Спасојевић.

Као један од примера пасивности опозиције, Спасојевић наводи чекање избора 2022. године као ”избора на којима мисле да имају шансу”.

Бојан Клачар

”Опозиција у тренутном стању нема шансу ни на једним изборима, а то се неће променити ако сачекамо 2022. годину фокусирани само на расправу о томе ко је председнички кандидат. Другим речима, ти избори су преблизу ако се нешто значајније не промени у наредних шест месеци. Неки опозициони лидери говоре о потреби да странке изнутра ојачају и то је важан посао који морају спровести. Затим се мора градити међусобно поверење и односи према цивилном друштву и међународној заједници. Тек кад се испуне ти предуслови, може се размишљати о освајању власти на изборима“, сматра Спасојевић.

Клачар подсећа да је Црна Гора последња у бившој СФРЈ дочекала промене на изборима, наглашавајући да ту чињеницу не треба сметнути с ума када се говори о успеху тамошње опозиције.

”Тај успех је сада прва вест, али је то и неуспех имајући у виду да је прошло чак тридесет година. Црна Гора касни за Србијом и Хрватском пуних двадесет година, а крупне промене десиле су се и у Републици Српској доласком Милорада Додика на чело владе пре 22 године. До промена је дошло и у Северној Македонији после година власти Николе Груевског, док је Словенија стабилизовала свој политички систем и уобичајене смене на власти”, подвлачи Клачар.

Према његовим речима, стратегија и тактика опозиције морају да ”испрате рационално сагледавање садашњег српског контекста”, који је, наглашава, битно другачији него 2000. године у Србији и Хрватској.

"Стратегија освајања малих циљева"

”Стратегија опозиције би требало да обухвати освајање мањих циљева, као што су, на пример, београдски избори, а да се притом како грађанима тако и иностраним партнерима средњерочно постави као несумњива алтернатива у односу на СНС. То укључује јасну политичку позицију, идеолошко и вредносно укрупњавање, не и саборно, као и промоцију млађих људи”, наводи Клачар.

Одговарајући на питање у каквој би се ситуацији нашла опозиција у Србији уколико би за мање од две године истовремено са председничким били одржани и ванредни парламентарни избори, саговорници Н1 сагласни су да би опозиционе партије у том случају биле у проблему.

”Александар Вучић је већ најавио могућност спајања избора и то делује као реална опција, јер би се тиме опозиција ставила пред проблем – с једне стране жељно ишчекује београдске и председничке изборе које види као своју шансу, а с друге има дилему како да изађе на парламентарне изборе ако се изборни услови у међувремену нису променили. Поред тога отвара се и питање броја колона, да ли се мора правити једна или више колона ако су избори истовремено. Иако делује проблематично, истовремени избори омогућавају и да се ’подели плен’, односно да се олакшају договори опозиције јер има више потенцијалних позиција за поделу – као што је 2000. Коштуница био председнички кандидат, а Ђинђић кандидат за премијера“, подсећа Спасојевић.

Александар Вучић гласа на изборима 21. јуна

Да спајање председничких с парламентарним изборима не би ишло на руку опозицији сматра и Клачар, који свој став поткрепљује следећим аргументима:

”Истовремено одржавање председничких и парламентарних избора опозицији отежава преговоре за проналазак једног кандидата, затим усложњава коалиционе аранжмане на изборима за народне посланике, што може да доведе до неслагања и политичких сукоба, и на крају озбиљно лимитира вођење кампање јер драматично подиже трошкове, захтевајући истовремено ангажман много већег броја људи. Међутим, свему томе би требало да претходе озбиљна истраживања која би дала дијагнозу стања и могућа решења, као и одговоре на питања како опозиција треба да наступи, да ли је боље да буде само један кандидат или више њих, који аранжмани праве синергију, а који не, као и која лица треба да буду фронтмени кампање.“

Клачар је мишљења да се битне политичке промене 2022. се не чине толико извесним, сем у случају ”неке крупне грешке СНС или велике политичке, економске или здравствене кризе”.

”Чини се да је за опозицију боље да дефинише степеноване циљеве, где би први циљ био Београд, где су и изгледи знатно већи, док би други циљ дугорочнији, а то је изградња капацитета и припрема за наредне парламентарне изборе. Чињеница је да су председничке кампање једноставније за управљање и да се на њима лакше долази до промена, али не треба заборавити ни то да су успеху Коштунице 2000. или Николића 2012. године кумовале и друге ствари које сада недостају опозицији, попут снажних странака, профилисаних лидера, свакодневног теренског рада, али и финансијских капацитета који су данас на веома ниском нивоу”, напомиње Клачар.

Славље у изборном штабу Српске напредне странке након победе на парламентарним изборима 21. јуна

Према Спасојевићевом мишљењу, у овом тренутку се може говорити о две опозиционе колоне – грађанској и националној и то пре свега јер опозиција притиска режим из више праваца.

”Поједностављено, једни Вучића нападају зато што ће, како кажу, да прода Косово, а други због тога што сматрају да Србију удаљава од Европе. Засад делује да једна колона не прави синергију, али то је тренутно стање и последица чињенице да опозиција, или барем њен део, немају тему на основу које могу да нанесу штету режиму. У Црној Гори је тај фактор био Закон о слободи вероисповести, који је дао заједничку тему свим опозиционим странкама и подигао рејтинг ’просрпске’ опозиције таман за онолико колико је недостајало на изборима 2016. То значи да се стање у Србији може променити, али је потребно да опозиција активније ради против режима јер се он неће заљуљати сам од себе. А и кад се мало заљуља, попут јулских протеста, онда нема никога да стане испред грађана и да артикулише њихово незадовољство“, истиче Спасојевић.

Избори у Црној Гори, наводи Спасојевић, показују и да листе могу да предводе људи попут Здравка Кривокапића, који су у политици тек неколико месеци, под условом да иза њих стоје странке које знају како да раде свој посао. То значи, додаје, да организована опозиција може на различите начине да се прилагођава условима и да задата правила типа “један кандидат” или “једна колона” не морају нужно да се поштују.

Представници Удружене опозиције Србије

Постављање кампање, према речима Бојана Клачара, првенствено је питање науке и заната, због чега наглашава да је пре одабира решења, технике и алата потребно урадити истраживања, тестирати поруке, лица...

”Досад се чинило да опозиција има аверзију према истраживањима и да одлуке доноси пре на основу емоција, друштвених мрежа и ставова истомишљеника него реалног стања. Најпоштеније би било рећи да се одговор на то питање не зна без јавномнењских истраживања”, искрен је Клачар.

Подсећајући да је до ефекта синергије долазило у великим и шароликим коалицијама попут ДОС 2000, Заједно за европску Србију 2008. или кроз подршку комплетне владајуће коалиције Вучићу на председничким изборима 2017. године, Клачар истиче и супротан пример - када је Савез за Србију имао слабији рејтинг од оног који су имале све странке понаособ у збиру.

”Саме колоне су тек први корак, а други корак, који треба да амортизује могући анимозитет бирача према различитим лидерима или странкама, јесте одабир носилаца листа и комуникатора, као и дисциплина у оквиру поруке. То значи да се не мора причати баш о свакој теми, да не морају говорити сви већ само они с најбољим рејтингом и да се различите особе могу обраћати различитим циљним групама. Тако у дебату на неку мејнстрим телевизију може ићи искуснији политичар, али је за друштвене мреже свакако бољи неки млађи лидер или ново лице”, закључује Клачар.

Никола Којић   Н1

Најчитаније