уторак, 27 октобар 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 227

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

Нова Титова биографија: Харизматични вођа, али и аутократа

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Био је комуниста и борац против фашизма. И био је творац социјалистичке Југославије. Немачка историчарка у новој књизи Тита описује као харизматичног вођу, али и као аутократу с људским слабостима.

 

Када је Јосип Броз Тито, доживотни председник Југославије, 4. маја 1980. умро у Универзитетској клиници у Љубљани у 88. години, читава земља је стала. Људи су били погођени, запрепашћени, тужни. Умро је отац социјалистичке, вишенационалне Југославије. И с њим је окончана читава једна ера.

С дистанце од 40 година, немачка историчарка Мари-Жанин Чалић написала је занимљиву биографију тог необичног владара – „Тито. Вечни партизан“, јавља Deutsche Welle.

На око 400 страница она описује врло комплексну и врло флексибилну политичку личност.

Тито је био "типичан производ времена у којем су владали екстреми, које је он лично доживео и у чијем је обликовану учествовао".

Херој у рату

Ни у својим "најлибералнијим" фазама Тито није био демократа у западном смислу. Након краја Другог светског рата дозволио је својим партизанима да се окрутно освете на десетинама хиљада недужних.

Неспорна је Титова заслуга да је, након Хитлеровог напада на Југославију у априлу 1941, изградио партизанску војску који је на крају водио до победе у рату с противником који се чинио готово несавладивим.Више пута су партизани били готово поражени, сам Тито је био рањен, за длаку је избегао смрт на фронту.

"Тито је био једини врховни командант анти-хитлеровске коалиције који се све време рата налазио на ратном подручју", констатује Чалић.

Његово "непоколебљиво уверење у снагу сопственог деловања“, исто као и његове организаторске способности, утицали су на партизане и мотивисали их.Још у сред народноослободилачке борбе, Тито и његови сарадници формулисали су начела нове Југославије: као федерације равноправних народа.

Сујетан, ташт, далековид

Тито је био шармантан, пише Ћалић, "својом непосредношћу освајао је људе сасвим различитог социјалног порекла и друштвеног положаја".

Као комуниста се разишао са совјетским диктатором Стаљином којем није хтео да се повинује. Основао је Покрет несврстаних земаља који је у време Хладног рата тражио "трећи пут“, између атомских суперсила Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза. А западна Савезна Република Немачка (БРД) му је била ближа од источне, Немачке Демократске Републике (ДДР).

 

Немачки канцелари Вили Брант и Хелмут Шмит стекли су поверење у њега – они су у Титу видели важног партнера за њихову нову политику попуштања односа са Истоком.

Како би подробније разјаснила те односе, ауторка је веома детаљно истражила документа у политичкој архиви немачког Министарства спољних послова.

У књизи се доста простора посвећује и Титовој личној сујети, бомбастичним инсценацијама које је волео, његовој склоности ка луксузу и гламуру, као и култу личности који је изградио.

Време га је прегазило

Када је Тито умро, туга и погођеност људи били су стварни и искрени. Али оно до чега му је највише било стало, Југославија, наџивело га је само десет година. Ту Чалић ипак остаје на површини када кратко закључује: "Када су Словенија и Хрватска 25. јуна 1991. унилатерално прогласиле независност, Југославија је потонула у крвави грађански рат. Тиме је Титово животно дело пропало.“

Јер нису проглашења независности северних југословенских република била крива за крај Југославије након Тита. Како на једном другом месту ауторица тачно констатује, Тито је био просвећен, очински добар, такорећи монархистички комуниста. И као такав је још за живота био застарео, није више био у духу времена.

Демократизација која би надилазила систем федерализиране једнопартијске репресивне толеранције, њему је напросто била незамислива.

У Србији је тада у другој половини 1980-их на власт дошао национал-комуниста Слободан Милошевић, и почео на реализацији пројекта „велике Србије“ – прикључења оних делова Хрватске и Босне и Херцеговине Србији где је већински живело српско становништво. Као реакција на то, ојачали су и националисти у другим републикама. На првим слободним изборима 1989/90. свуда су власт преузели националисти.

Титово наслеђе је пропало.

Deutsche Welle/Н1

Најчитаније