Послодавци, због овог ме никад не питајте за просек са факултета! | Жиг Инфо

Послодавци, због овог ме никад не питајте за просек са факултета!

Колико улогу игра просек оцена на студијама на интервјуу за посао и да ли из те рачунице неко треба да буде искључен, поставила је питање једна девојка на Фејсбуку, која је своју диплому стекла борећи се са свим изазовима које њен хендикеп носи. Њен пост је за кратко време добио много пажње, али и подељена мишљења – док су је једни подржали у уверењу да особе са инвалидитетом нико не треба да пита за оцене, други су сматрали да равноправноправност мора да иде у свим правцима, док су остали при уверењу да за просек са факултета не треба питати ниједног кандидата.

Њен пост преносимо у целости.

Чешљала сам се и нагло окренула, док сам стигла до Иване више нисам осећала ноге!

Драги потенцијални послодавци,

Престаните да ме питате за просек оцена на факултету. Као бивша студенткиња и особа са инвалидитетом, савршено сам поносна на сваку оцену која чини просек седам у коначном резултату. Искрено, немате право да ме као особу са инвалидитетом питате за тако нешто.

Не наседајте на стереотип особе са инвалидитетом која мора бити супер ђак/супер студент/доктор наука са 15 година. Не тражите од нас, од мене прве, да просеком оцена компензујем свој инвалидитет. Не дозвољавам то, из више разлога:

– поред свих обавеза на факултету, ја сам имала животну обавезу (и дан данас је имам) која зове се рехабилитација. Између то двоје је немогуће балансирати. Школу сам могла да надокнадим, чак и кад сам због нередовног читања пала из матерњег на поправни, док рехабилитацију ни у доба пубертета, ни факултета, ни сад не могу. Сваки мој академски успех је битнији ако је благовремен и ако му на пут није стало стање које имам. Ипак, нек вам моје стање не буде оправдање да ме не запослите!

– да живим у друштву у којем професор заиста дели оцене по знању, а да ме трипут не осмотри кад уђем у канцеларију или му у сали приђем, те он угледа „проблем“ који га наведе да ме пита болно једноставна питања и „удели“ ми неку деветку, само да идем кући и остатак живота преседим без правог ангажмана; или да ме не откачи оценом шест или седам, у оба случаја подсвесно или веома свесно изједначујући физичке и интелектуалне тешкоће; да се то не дешава, имали бисте право да ме питате за просек. Овако, извините, али то право немате;

– да моје колеге са инвалидитетом и ја живимо у друштву у којем нас је мање брига за оцену, а више за то како да стигнемо на испит по снегу и леду, кога да замолимо да нам буде пратња, ко ће да се у наше име извини код асистента, јер смо на излазу из куће пали низ степенице… е тада би оцена била оно што ме издваја из масе;

– да је наш систем подршке за студије исти као код колега без инвалидитета, а у то убрајам и функционалну породицу, неоптерећену преживљавањем са много већим трошковима (превозом, другачијом обућом, помагалима за вежбе или свакодневницу), рекла бих да је оправдано да се од нас тражи Üбер знање;

– да нисам имала разредног старешину коме је највећи проблем био број мојих изостанака, оправданих од стране неколико лекара; да ми није убио све могуће мотиве за храњење стереотипа о „успешним малим препаметним инвалидићима“, можда бих и гањала тај просек; није оправдање, већ чињеница – била сам црна овца, јер не могу да дођем у школу након седам сати терапија… али ипак дођем да одговарам, да не останем неоцењена;

– дете сам просветних радника и оцена није мерило знања, то проверено знам и на то су ме пипремали још у периоду кад сам освајала општинска и регионална такмичења из математике и била „дете за пример“;

– не вређајте ми интелигенцију тим питањем, већ погледајте у огледало нашег високог образовања – колико фантастичних оцена је купљено, колико вансеријских професора ми је предавало, а колико је мојих оцена преписано, јер прво узму индекс, па онда процене како сам одговорила на питање?

– имам право на грешку или нижу оцену, јер ће вам можда нека моја колегиница или колега бити симпатични, па ћете им зажмурити на претходну оцену, али ћете је мени добро одмерити, јер са особама са инвалидитетом немате тај унутрашњи осећај сигурности;

– не заборавите да о мени можда више говори податак да сам раме уз раме стајала са свим оним студентима које су професори на факултету ценили из многих разлога;

– да бисте знали какав сам радни потенцијал, не морате знати мој просек оцена, већ како извршавам одређени задатак у послу који обављам. А за ту степеницу треба превазићи сопствене предрасуде;

Уколико стигнете до задње ставке, хвала на пруженој прилици.

На крају текста девојка је навела да га је првобитно написала 2015. године, али сада, три године касније, због свежине поново решила да шерује – и даље је без посла и једино скупља стаж на бироу.

ALO! Izvor vesti

Коментари

Коментари


Препоручујемо