„Поштовани путници, очитајте своју дијагнозу“ | Жиг Инфо

„Поштовани путници, очитајте своју дијагнозу“

Хазардер истражује препадне паравојне формације из градског превоза, анализира речи “све ће то народ помлатити” и пише на ведрије теме везане за опсервацију путника и дијагностиковање 7П у Срба. Само у ГСП-у можете пронаћи везу између алтернативне скраћенице за Гестапо (Geheime Staats Polizei)) и расадника талената са чудним навикама

Доживите невероватан осећај хапшења за свега 89 динара. Последњих дана Бус-плус у сарадњи са Комуналном полицијом спроводи акцију хапшења путника без карата. Уз благоглагољиво обраћање: “Руке у вис, карте на преглед”, грађани се моле да стоје мирно у колони двоје по двоје, да не покушавају да побегну или да се упуте ка оближњој станици полиције или центру за депортацију у Хаг. Да је лако, није, али назад нећемо, напред морамо. С вером у мере штедње, болне реформе и нови европски поредак чији је Србија одувек била неотуђиви део, кризни човек Београда, велики човек малог имена, наговестио је да ће се број комуналаца повећати за 1000. Верујемо да ће увећани број ових јањичара паралелно утицати на додатно смањење броја полазака возила. Доклатисмо се до краја приче на тему “паравојна формација или све ће то народ помлатити” а, сада прелазимо на ведрије теме и на опсервације из аутобуса на линији 47. ГСП није само алтернативна скраћеница за Гестапо (Geheime Staats Polizei) она је и расадник талената које сам једног радног дана мултидимензионалним скалирањем категоризовала у следећих 7П

ПРЕСРЕТАЧ Овај тип патологије ми је запао за око у тренутку кад је аутобус наилазио. Сигурно сте га и сами приметили. Где год се ви позиционирали, он ће у стилу одбрамбеног играча да се убаци баш испред вас и потисне вас у други план. Ваљда му је туђе слађе, не знам, али знам да сам којим случајем 47-ицу чекала на оближњем дрвету, он би ме оборио каменом само да ми преотме грану.

ПАДАВИЧАР И ајде, пустим пресретача, шта ћу, видим нека га нездрава сила гони, таман да уђем у бус, кад креће кукњава. Не морам да се окрећем, знам шта је. „Изнемогла“ бакица од 90 кила (не рачунајући фул опрему за пијац), која је дотрчала до аутобуса као да је јуре да јој смање пензију, одједном постаје падавичар. Из цегера вади ортопедска помагала (естетски елемент), са обе руке држи врата (технички елемент), једном ногом гази степеник (тактички елемент), за случај да возач изгуби стрпљење и крене. Ваљда размишља „Ако сад не стигнем код Милке на домине, не треба ми ни нога – све носите“. И почиње: „Јооој! Куку! Уууух! Јоооој мени! Јоооој ноге моје! Кости моје!“ Већ код првог узлазног уууух, цела прва постава устаје, терен је припремљен, бакица се у стилу лаконогог јелена винула до празног седишта.

ПРИБИЈАЧ Некако и ја нађем своје место под ГСП сводом, додуше, једна нога ми код предњег левог точка, глава још увек не успева да уђе у аутобус, десну ногу не осећам и не знам где је, није више ни битно, вози мајсторе, неки део мене мора да се појави на послу у 9. И тада на сцену ступа мој фаворит, типа прибијач, са чувеним речима: „Ајде, прибијте се још мало да уђемо!“ Удахнем дубоко, па се љубазно обратим: „А где више да се прибијем пиииип?! Видиш ли да сам као пиииип Рубикова коцка изломљена и парцијално распоређена по аутобусу?! Престани да ми бургијаш по лопатицама, силеџијо!“ Ма не ферма тај ништа, притиска још јаче, доток кисеоника ми блокиран, нема везе, крећемо, к’о да има шта да се дише у аутобусу.

ПРВОБРАНИЛАЦ И наравно, као што то обично бива у овако стешњеном амбијенту, међу некадашњим слободним грађанима ове земље, а сада послаганим сардинама, заподенуо се регуларан разговор „Склони ми се са ноге, мајмуне!“, „Шта ти мени извини, коњу!“ и све тако редом. Таква врста конверзација инспиративна је за тип првобраниоца, који се обавезно укључује да нам свима објасни ситуацију или пресуди у некој ствари. „Устаните, жена је трудна!“, као да сам ја блесава па мислим да јој је стомак толики од бурека, или „Госпођо, седите овде, девојка ће устати“, притом показује на мене, аааа, нееее, ова девојка са овог места не устаје, уосталом, ја више нисам девојка, ја сам руина, жртва ГСП транзита заробљена у људском обличју, погледајте шта сте ми урадили, злотвори!

ПРЕЛЕТАЧ Негде на пола пута, аутобус се скоро испразни. Ух, милина, врата не дихтују, па сам осетила и мало свежег ваздуха, а стидљиво сунце је засијало кроз педесет нијанси сиве на стаклима. Таман да помислим неку патетику о пролећу и веселом дану, кад, ево их. Више празних места у аутобусу измамило је са својих удобних седишта прелетаче. Питање немирно лебди у ваздуху: „На које од понуђених места сести?!“ Посматрам добродржећег господина који је по свим законима биологије требало да падне кад и Берлински зид, како са првог средњег седишта иде на Г4. Деда седа. Почињем да одбројавам: „Десет, девет…“ Деда гледа. „Осам, седам…“ Деда прави рокаду и пребацује се на седиште поред. „Шест, пет, четири, три… Можда му је ово трајно пребивалиште?“ Хоће деда, ал му ђаво не да! Устаје, ценим да је следећи потез ловац Е4, ајде, Го, Деда, го!, навијам, потпуно неочекивано, иде два седишта назад, нееее, какав шах-мат за деду, грррррр.

ПРЕДАВАЧ Можда би се моја виртуелна партија шаха наставила, да одједном не осећам дах поред себе, периферним видом региструјем непознато лице које ми се опасно приближава, окрећем се ка њему и нееееееееееееееее, какав данак неискуству! Пала сам у канџе предавача! Познате крвопије које харају аутобусима, постављају замке и вребају најмањи знак пажње, поглед, реч, било шта, да вас заробе завјекивјекова својим начертанијем! Готово, сама сам крива. Молим у себи да сам налетела на бенигни тип „Аман, какви су ови аутобуси…“ или бар „Ова данашња омладина…“ Кад оно, баксуз. Преда мном је Мастер Киллер из породице „Инстант савети за бољи живот“. Почиње своје излагање: “Госпођице, знате ли да има пет услова за дуг и здрав живот?“ „Не, господине, ја смо желим да умрем брзо и лако, сад и одмах.“ Остало је историја. Рећи ћу само да му је требало између 4-7 аутобуских станица по услову.

ПАНИЧАР Фина тета која живи у валидатору објављује да је следећа станица моја. Ох, каква радост! Људи, путници, браћо, певајмо, загрлимо се, све вам опраштам, само да изађем из овог гротла, И wант то бреак фрее! Животе, враћам ти се! Кад, на вратима, последња препрека. Паничар. Јесте да силази тек за 68 станица, али он просто мора да буде на вратима! Нема одступања! Може да га прегази крдо побеснелих радних људи који улазе/излазе, али он остаје на вратима, капија не сме пасти! Хватам залет као за пробој Солунског фронта, навучем капу, засучем рукаве, торба на готовс, јуриииииш!
Слободо, мајко!

Коментари

Коментари

Препоручујемо