Предраг Марковић : КИШ, КИША, РЕКВИЈЕМ ЗА ЈЕДАН ДАН | Жиг Инфо

Предраг Марковић : КИШ, КИША, РЕКВИЈЕМ ЗА ЈЕДАН ДАН

„Књиге подједнако служе добру колико и злу.“ Цитирам по сећању Кишову „Књигу краљева и будала“ из „Енциклопедије мртвих“. А Киша нема више од четврт века, још од 15. октобра 1989. Сада би имао само 80 година. Ово би могао бити реквијем. Али није. Ово је подсећање на правило које нисам разумео. Једини пут када смо разговарали. Било је лето 1985, 86, 87, 88, – не знам. Премијера „Јудите“ Ласла Вегела у Филмском граду. Обојица смо били ауторови гости. Пре и током представе, пристојно-непристојни (дакле шапатом и гримасама) размењивали смо куртоазне коментаре. А онда, после представе, када је коначно, још усплахирен од треме, Ласло схватио да се нас двојица у ствари не познајемо лично, облетао је и затрпавао нас међусобно час комплиментима час информацијама. Ходали смо кроз ноћ Кошутњака, између римских кулиса… Али, свакако не желим да препричавам разговор чији главни јунак није присутан. (Можда ће Л. Вегел или З. Ђерић, обојица чини ми се присутни, као талентованији то негде учинити, ако се уопште још сећају.) Говорим о свом осећању неправде када је Киш, објашњавајући ми зашто се на тај начин распитује (ко су сада нови писци, о чему пишу, ко су им узори, имају ли идеологију) помало резигнирано рекао да је последњих година одлучио да не чита савремену књижевност и нове књиге. Отприлике: „Немам времена да проверавам која је нова књига добра. Већ знам за толико добрих књига које још нисам прочитао. А и за њих ће ми требати године и године.“ Тада ми се учинило да само кокетира. Да је неправедан према свим оним писцима који се угледају на њега а да он никада и неће прочитати ниједну њихову књигу јер се заштитио том елитистичком а дендијевском досетком. Осмехнуо сам се с горчином, извинио Вегелу што ипак нећу моћи са њима на договорену вечеру, поздравио се, сео у ауто и отишао. Тај осећај његове неправде, из поштовања према делу, сакрио сам и када сам писао о његовој новој књизи, и 16. октобра 1989. када сам говорио о његовом одласку, и када сам уређивао темате о том делу, и када сам наредних година почео да издајем његове књиге. А ево, већ годинама, разумем и следим његово горко правило и тишти ме што сам, у ствари, ја њему нанео неправду немим неразумевањем. „Случај-комедијант“ учинио је да правило прекршим прекјуче, 15. октобра. На кишни и Кишовити дан. Ненадано сам на дар добио роман реквијем. „Реквијем за један дан“. Први и једини пут сам срео нетипичну „нову“ списатељицу Лидију Ћирић. И то у дечјем фризерском салону. (Њеном.) Била је усплахирена од треме док је писала па читала посвету (јер се испоставило да сам заборавио наочаре), док је радије говорила о фејсбуку него ли о књигама, о медијима и трачевима него ли о себи, дечачки безазлено се скривала од озбиљности тема чубурским досеткама, „правила“ да не слуша мој телефонски разговор, чак се професионално измакла у најдаљи кут салона, а потом „непристрасно“ питала зар сам и са својом драгом на „Ви“, па одмах „фризерски искусно“ делила површна искуства о лекарима и болестима, комшијама и грејању, деци, олошу, Врачару, Петру Пану и Звончици, али ни реч о политици. А онда сам јуче из пристојности на кратко отворио књигу. Првих сто страна. И запљуснуо ме језички раскошан „одабрани полусвет“ савременог а безвременог Београда. Све јунакиње (мајка и пет сестара), њихове приче и животи, сабијени у вртлог неколико сати. Стешњени у стану покојника до разузданости. Горка, комедијантска, огољена „ожалошћена породица“, радосно цинична што нема ни жалости ни саосећања ни наследства ни покојника. А одлучна да се распомами, жонглира и отима око кривице и криваца. Данас сам наставио. Преосталих сто страница. Задовољан што кршим одбачено па усвојено правило. (Док ми се и овај кишни дан претвара из радосне оде у реквијем. Уосталом, реквијем је, занатски гледано, пре свега музика.) Управо читам, 200. страница: “Весна је овлаш погледа с неком недодирљивом нежношћу… Нисте ви ништа криве,…“ Не знам зашто бих даље делио своје читалачко задовољство са вама док ви траћите своје незадовољство овде, на фејсбуку. Изволите књигу па читајте сами.

Предраг Марковић

Преузето са личног фејсбук профила уз дозволу аутора.

Коментари

Коментари


Препоручујемо