ПРЕНОС УЖИВО – Филм и протест из Београда | Жиг Инфо

ПРЕНОС УЖИВО – Филм и протест из Београда

Суботу увече сам провео лежећи на каучу и гледајући наизменично у два екрана – телевизор на којем се давао неки филм, и монитор компјутера на којем сам наместио директан пренос протеста из Београда.

Филм на теве-у сам већ гледао. Карпентеров ‘Створ’ из 1982. Добар хорорац, можда Карпентеров најбољи. Као, истраживачи на северном полу откривају ванземаљски организам који убија људе и животиње а затим имитира њихов облик. Није у питању толико СФ колико студија страве, подсећање да је од свега најстрашнији управо страх. Добар је Карпентер, добре филмове је правио.

Што се тиче призора демонстрација у Београду, и они су ми деловали више него познато. Из Србије сам отишао у априлу две хиљаде треће, непосредно пошто су убили Ђинђића. До тада сам практично свих својих 30 година проживео у родном Београду, где сам присуствовао и 9. марту, и Видовданским демонстрацијама (чувеним по оном ‘ја сам са фама, шифела Срвија!’) и лупању у шерпе и тромесечним шетњама по зими. Био сам у Београду и свих 78 дана бомбардовања а и кад је избио 5. октобар. А онда сам отишао. То што је коначно свргнут Милошевић некако ме се није много емотивно дотакло. Имао сам у то време својих личних брига а и онако, да будем искрен, чинило ми се да је све то дошло прекасно. Безмало десет година борбе са режимом – писање, убеђивање, арлаукање, сукоби са полицијом. Да би онда све пало у једном дану, тако што је беспомоћне Србе организовала сама ЦИА и инструирала их како да сруше сопствену владу. И тако што се Ђинђић помогао САЈ-ом и земунским криминалцима да дође на власт, тим истима који су се нешто касније окренули против њега и упуцали га.

Првих десет година у Аустралији нисам имао много времена да мислим о родној земљи. Посао. Четворо деце. Учи, ради, мењај пеленице. Да ми је неко давао само по долар за сваку усрану пелену коју сам променио имао бих данас повећу суму на рачуну. Али добро. Супруга је потегла и више од мене, наравно. Ту и тамо бих стигао да преко Интернета питам моје другове који су остали у Србији како се ствари тамо одвијају. Никад боље! – говорили су ми. Све се променило. Сви раде, има посла. Инвестиције. Отварају се фирме. Не би препознао Београд кад би сад навратио, казали су. Стварно? Па лепо, кажем. Драго ми је да вам добро иде.

А у себи сам се мислио – шта то може да буде толико другачије? Исте зграде, исте улице. Исти и људи. Које су то фабрике могли да дигну у међувремену, којим парама? Слегнем раменима и терам даље мој живот. Са породицом сам из Перта прешао у Брисбан, из Брисбана у Аделаиду. Пењеш се степеник по степеник. У сваком граду радиш у другој фирми и срећеш нове људе. Има и овде пријатеља, дружења и лепо проведеног времена, да не мисли неко да се на Западу ‘само ради’. Аустралија и није неки Запад, свакако не географски. Има егзотичне хране и прелепих места од којих застаје дах. Снег нисам видео, ево већ 14 година, али зато сам на плажу могао да одем кад год сам хтео. И базена и других чуда има овде колико волиш. Ради, ћути и уживај у животу, без да сметаш другима. Аустралија је сва у томе.

Дотле, тамо код вас… Ишло вам је добро, или сте бар ви тако мислили, мислили сте да некуд стварно идете и некуд стварно стижете, све док није откуцала 2008. Ударила криза у свету, заврнуле се славине, повукле донације, пресушили кредити. Од те 2008. Србија и цео тај регион клизе надоле. Добро, не морам да вам објашњавам то што сами знате боље од мене. Знате како живите, знате шта вам се дешавало. Углавном, садашње политичко стање на целом еx-YУ Балкану, изузев можда у Словенији, директна је последица тог постепеног економског и демографског опадања. Ви тамо у Србији, на пример, не бисте сад имали СНС и Вучића да није тако. Вучић није био ‘могућ’ онда кад сам ја живео у Србији. Знам да није. Напросто, постојала је критична маса интелигентних и образованих која тако нешто никад не би допустила. Било је фантастичних интелектуалаца у опозицији. Чак и ондашњи Милошевићев СПС, из данашње перспективе, делује господски и академски у поређењу са овом Вучићевом СНС партократијом. Јесте СПС имао Раку Радовића, Биџу, Кертеса и Радомана Божовића. Али је имао и једног Слободана Унковића. Имао је Михаила Марковића, Брану Црнчевића, Душана Каназира. Ови које ви данас имате су трабанти и ваздуплохови. Људи који се никад у нормалним околностима не би успентрали до врха власти, баш као ни сам Вучић.

Али и то вам је јасно, јасније него мени, па да не дужим. Враћам се на суботње демонстрације. Лепо је, као прво, видети те људе, који су моји људи, на крају крајева. Та лица! Знате, док ми је покојна мајка била у посети у Брисбану, да види унуке, одемо ми тако у неки велики шопинг центар где се врзма много света, и ја јој с времена на време покажем на неке који би долазили нама у сусрет. Са речима – ‘ево гледај, ови су наши.’ Сачекамо да они полако дошетају и прођу поред нас, заузети својим препирањем и гестикулирањем, уз обавезно ‘јеби га’, ‘сереш’ и сл. Видиш, кажем мајци, наши. Стварно, чуди се она, како си знао? Па видиш мајко, кад проведеш овде одређени број година, научиш по фаци свакога из које је земље дошао. Разликујем оне из Кореје од оних са Тајланда, и разликујем Ирца од Енглеза и Италијана од Грка. Како не бих Југовиће? Осим тога, нико се не дерња на јавном месту као наши.

Гледам дакле та београдска лица, издање 2017., и милина ми је око срца. Драго ми је и што видим да су углавном добро обучени, не много различито од народа овде у Аустралији. Додуше, у Аустралији људи ретко носе јакне, говорим за Аделаиду, а у Брисбану, тропском Квинсленду, скоро никад, јер су зиме топле. И видим незадовољство на лицима тих људи, али не видим бес. Нису бесни, понављам себи, а требали би бити. Без беса се не може покренути тежак точак историје. Треба бити бесан, очајан, гладан, да би се голим грудима ишло на кордоне. Овим људима то наравно не пада на памет. Они шетају. Субота је, што не би? Више гледају у своје телефоне него око себе. Дижу телефоне у вис, праве селфије, стављају своје слике на Фејсбук да би се видело да су били у шетњи. Шетња, и само шетња, ништа више од тога није посреди. Видим чак и парове како гурају колица са бебама.

Па, драги моји, тако се не јуриша на власт, нити власт има икаквог разлога да се таквих демонстрација плаши.

Ја разумем те младе људе, то јест’ мислим да их разумем и у сваком случају се трудим да их разумем иако не живим више тамо и нисам више млад. Та омладина рачуна да има и план Б, а то је да дипломирају и негде се једноставно иселе. Можда дођу и овде у Аустралију, ко зна. Те које сте гледали на протестима затећи ћете сутра у реду пред неком амбасадом. Неко чека да дипломира, неко да му одобре визу. Србију сваке године напусти, како се рачуна, око 65,000 становника. Углавном је то млад урбан свет каквог видите и на тим протестима. Дакле, сваке године из Србије оде управо та и таква маса људи коју сте имали у суботу. Управо кад Вучић буде завршавао свој петогодишњи мандат председника, у Србији неће бити пет пута толико људи. Ко ће га онда спречити да не узме још један мандат?

Можда то и није њихова брига. Ако није њихова онда не би требала да буде ни моја, рећи ћете. Да, на то се своди. Изгубисмо државу јер никако да се сложимо чија је то брига. А Аустралија? Па, лепо је овде. Има занимљивих ствари да се виде. Увек можете да дођете у неку земљу попут ове, ако се тако одлучите. Или ми се чини да сте се већ одлучили? Хм?

 

Мирослав Олењин

Коментари

Коментари


Препоручујемо

Вагинална манипулација

Драги момци, млади фудбалски репрезентативци Србије,Хтео бих нешто да вам кажем, ако дозволите. Коментари Коментари