ПРОМОЦИЈА ЗБИРКЕ ПЕСАМА „ЈЕСАМ“ Желке Аврић | Жиг Инфо

ПРОМОЦИЈА ЗБИРКЕ ПЕСАМА „ЈЕСАМ“ Желке Аврић

zeljka-avric

Жељка Аврић, песникиња, промовише своју збирку песама „Јесам“ у Библиотеци „Милутин Бојић“ у Београду, улица Илије Гарашанина 5.

Промоција је у петак, 14.10. у 18,00 часова. Промоцију води Карло Астрахан.

Жељка Аврић је аутор пет песничких збирки објављених од 2001. до 2016.године – Портрет, Звездарница, Маргиналије, Временик, Јесам. Пише и књижевне приказе, објављује у књижевним часописима.

 

Рецензија песничког рукописа  ВРЕМЕНИК  Жељке Аврић

 

ВРАТА  ДАНА ОСМОГА

 

Готово сваки писац, а песник понајпре, пише Књигу свога постања, и  по домостроју Промисли, ре-креира (градећи својеврсни репликат) и ону  библијску. Јер, једно без другога  не иде, пошто  је Књига (увек и навек)  једна и јединцата. Извор и ушће. Као расвит и сутон, који су један у другом.

И Жељка Аврић је на томе  тешком, је ли  исправно рећи мрављем градилишту, јер они који раде (и граде) Речима, слични су оним вредним Божјим створењима који сламкама подижу своје вавилонске куле и неовдашње пирамиде. Њен нови  поетски рукопис Временик, саграђен је (подигнут, сатворен) за циглих, и сасвим достантних, седам Творчевих  дана, што ће рећи да је од седам циклуса, који обујмљују педесет  и  пет  песама.

И све је ту, на њеном Градилишту; сви они вечни градбени, творитељски елементи, без којих нема никакве и никоје градње и стварања. У Прослову њене књиге је, логично, Реч. И више ништа овоме, од тога,  не би требало додати. Рећи. Све је изречено, и пре него што је замишљено!

Из  Прослова – тече стварање. Видљивог и невидљивог. Земаљског, поднебеског, небеског и наднебеског. Дан  први, и тако редом. Дани који не пролазе. Стварање које не престаје.

Песникиња је вредна помоћница.  Приноси своје циглице. Скрушено. Посвећено. П(р)озива и призива, слави, ускрсава и вазноси. Силази у доње светове, рони у архетипске, митске и религијске  слојеве ологошеног света: бездана, таме, светлости, воде, земље, неба,биља, цвећа, животиња, птица; небеских тела; људског мравињака, у коме и даље рују (и роваре, трују)  оне старе судије, пророци, фарисеји и трговци; злопате се праведници и шибају робови. Све је у симболичком, алегоријском и метонимијском суодносу и дослуху са старозаветним и новозаветним дискурсом, којим је обухваћено све – и ово (некакаво!) ново доба. Новостари  поредак.

Из песама Жељке Аврић у овој књизи израња и плави божанска лепота и исцелитељска, вазнесењска моћ цвећа и биља (љиљан, босиљак, ловор, бршљан, глог, пелин, маслина). Али и  стотине лица и маски  човекових појављује се: постава и тканица старог човека;  његови тамни нагони; озверена природа; фарисејска нарав; тужитељска острашћеност; судијска лакоумност и  брзоплетост;  ропска поданост; трговачка грамзивост; братска злобничка завист, посесивност и суревњивост. Има ли нешто што би овог напола палог створа  спасило? Што га може из зла  избавити? Назире  ли се макар трунак, сламка, крњетак брвна, иверак барке кога би  се  могао домоћи, и испловити из мутног свртња који га је захватио и носи? Тешко да је на видику тако нешто!

Па, ипак, циклус  Дан седми канда раскриљује оканце наде!  Песма  Боје којом се свевремено раздањује Творчево стварање (Његова заштитна повеља),  метонимијски зрцали, с једне стране сву онострану лепоту (и слаботињску  јакост!) свеколике  уметности, и с друге,  вечне мене (и незалазне промене) човековог узрастања и свенућа, одласка и повратка.  Насловна песма Временик која (као излазна врата) невидљиво затвара књигу, и истовремено отвара завршни дан Божјег стварања света за Осми дан који припада човековом творачком прегнућу, одшкрињује трачак наде и вере човеку окованом временом (Прометеј на стени Новостарога доба!), а заробљеном његовом полупалом (!)  природом.

Песничка зиданица  Жељке Аврић срезана је у двостиху, терцинама  и катрену, наизменично слободним (претежно)  и везаним  стихом. Њен  поетски израз  је строго сведен, елиптичан, подвижнички уздржан,  афористички  згуснут (погдегде на граници хаику обрасца), искристалисан у сликовно-звучне поетске  лексеме са  дубоким, алузивно-евокативним  понирањима и призивима.  Понајбоље  песме (а и све остале су изванредне) у овој   књизи, са  антологијским одблесцима, су: Босиљак,  Нарцис, Глог,  Маслина, Птице, Гавран, Звери,  Вук, Хијена, Трговац, Левијатан, Боје, Места и Временик.

Ето, поред већ експлицираних, још једног  (додатног) књижевно оправданог разлога свакоме издавачу (и читаоцу, дабоме) да штампа и пригрли  Временик  Жељке  Аврић.

 

У Новом Саду,                                           Анђелко  Анушић

О Марковдану  2014.

Коментари

Коментари


Препоручујемо