РИБОЧУВАР | Жиг Инфо

РИБОЧУВАР

Грочанска марина. Мало бродоградилиште, кафана ресторан и уџерица за надзор укотвљених чамаца.
Некада више место удружења риболоваца а данас много више од тога.
Чекао сам Дејана, Дражњанина који, вазда одушевљен Гроцком, стално изналази разлоге да идемо на неке кечиге, чорбе, све из воде и на води.

Овог пута је била извесна варијација – чуо сам да има добрих кобасица а како никада нисам био
тамо, испало је да ћемо јести не на реци, већ на обали.
Дошао сам пола сата раније од договореног како бих пре затварања кухиње наручио храну на
време.
Успут сам, склон генерализовању, замишљао шта и кога ћу затећи тамо.
Очекивао сам ону класичну мемљиву просторију са масним зидовима, неком ‘бубњаром’ и старијим
свакодневцима што лепо и сасвим споро живе. Замишљао сам и оне локакне исполитизоване што
изгледају тако као да су запослени буразерско-страначким махинацијама, који седе увек, свуда и
предуго.
Преварио сам се у погледу доста тога.
Поред сјајне спољашњости, ресторан и унутра изгледа сасвим лепо, на онај ненаметљив и наменски
начин.
Једино је простор мањи од очекиваног, али и то, поред ‘Алфине’ пећи (то је она са лименим поклопцем
који подсећа на турске кровове) доприноси осећају топлине.
Затекао сам троје унутра.
Старији брачни пар који је вечерао за својим столом (нисам видео шта) и који је некако у том
амбијенту изгледао познато на најочекиванији начин. Седе и ћуте као на слици из новина, тако и сиви.
По кожи и штофаним блејзерима. Углађени и свако једе за себе.
За другим столом је Зоћа, локални вулканизер и мајстор за трапове. Човек који се смеје. Увек и
искрено. Један од оних што чине да се људи у његовом присуству аутоматски осећају пријатније.
Харизматични човек дечачког осмеха и топлине.
На столу пиво без часе и нереални тикет са три меча. И он чека некога па ми је звао пиће.
Служио је “мали Филић“, дечко који би, да је рођен у Италији, без проблема у најгорем, и мање
могућем случају пристојно живео од улоге средњака дефанзивца, оног типа играча „кртице“ у ком
се одиграва транзициони моменат преласка из одбране у напад. Оног што почисти и понуди идеју
напада. Обучен од главе до пете конобарски и упадљиво за фини неутрални штимунг кафане, јако
сервилан и енергичан, по свом темпераменту, не по професионалном намету: брзи и тачни покрети,
гласан ход.. унео је ритам у благо меланхолично окружење.
Ушао је (са све капутом са ишараним брендираним црно-белим дугмадима која неодољиво
подсећају на коцкарске жетоне,и „ассассин’с цреед“ ролком која му вири, скроз горе до образа)
човек, негде четрдесетогодишњак. Уредно и једноставно подшишан, неутралног изгледа.
Зоћа га поздравља, и овај, по немуштом кафанском аутоматизму седа за сто.
Зове се Боле.
Поново упадам у замку грађења стереотипа па помишљам како је то још један од оних
незанимљивих ‘споредњака’ који умеју да чекају трежњење тако што једноставно постоје у честим
кафанским гобленима. Међутим, након краћег уобичајеног и милозвучног кошкања својственог
људима који су довољно дуго заједно пили, ‘качим’ се за прву од асоцијација и улазим неприметно
у разговор. Несвесно бирамо заједничке теме како бисмо се опустили. Тако сазнајем да је родом
из Крагујевца, да żиви у Београду, али да на територији Гроцке одржава апарате у кладионицама и да
је поред тога и рибочувар. Рибочувар… Онај који чува рибу. И који седи са човеком који се смеје.
Сваки пут када по први пут чујем неку реч, “упали се лампица“ и пуштам да ме живо води до крајњег
значења. Оног који ми је по мери.
Полако, и он то примећује и почиње да се удубљује у одговоре на питања која му халапљиво
постављам.
Сада он зове туру.
И тако, у наредних двадесетак минута (мереним реалним мерењем времена) сазнајем о свету о
којем никада досад нисам нити размишљао.
Како на општини од 30 и кусур км приобаља има пријављених само 72 рибара (од којих је најмлађи
45-годисњак), како, када се спустиш низводно са две жице накачене на клему, можеш по повратку
покупити ‘робе’ у вредности од 50000 динара без икаквих улагања осим за мешавину. Како кечиге
више неће бити у дунавској води и како је плин јос ефикаснији од струје, како судија за прекршаје казни
ловокрадицу са 30000 дин, БЕЗ одузимања пенте и чамца, како му оптуżени одмах по изласку из
суда дошапне: “Јебаћу ти маму у ….. кад те будем срео“. Прича ми о томе како му ноћу, уз
‘набијање у браник“ претећи аблендују.. Како има плац у близини Брестовика на који, када оде,
постави две табле стиропола и само легне, слуша птице, каже. Слушам га, сада више гледам јер, док
говори уместо наглашавања свих поенти, он то онако, (као професор када помазе ђаку док
одговара) шири очи, док немо и подстицајно клима главом у чекању да се саговорник надовеже.
Нека ме рука благо притиска по десном рамену. Дејан је стигао и ја опарено устајем уз брз
поздрав. Седамо за други сто док ми већ говори о својим новим финансијским конструкцијама, пре
егзибицијама о којима стално говори, али које како каже, никада нису исте, и које увек (потписујем)
уроде плодом.
Возио је 3000 километара у оба правца половњаке из Аугзбурга на навозној алуминијумској
приколици, и, мада му је ово тек трећа тура, звучи прекаљено и самоуверено. Купиће, поред Фијата
Улиссе-а (Уликса) и једну “Мечку МЛ-а“, јер, како каже, она “може да бије милионче из зезања, ђа
пуна-ђа празна“
Сјајан је Деки са тим широко размакнутим бистрим очима боје баш Дунава.
Са огромним уснама баш као у рибе
Карактера као у рибе. Јер он увек нађе начин да плива. То је оно што рибе једино знају – да пливају
без престанка. Осим ајкула. Оне тону ако не пливају.
Кажем то риболиком Дражњанину, то да ајкуле тону ако не пливају, и схватам да сам изгубио нит
разговора. Он не схвата, већ наставља да ме подучава о томе како се плива.
Без престанка и умора, и како заобићи клеме.

Perpetum Mobile.

НЕНАД МИЛЕНКОВИЋ- ПАНИЋ

Коментари

Коментари


Препоручујемо