Сава Дамјанов: ЛИЛИТ | Жиг Инфо

Сава Дамјанов: ЛИЛИТ

Летела је кроз првобитну Тмину, летела је кроз Бездан, летела је над мртвим световима које је она створила и које ће једном она пробудити дарујући им Живот. Била је кћи Хаоса, била је Мајка залеђене Воде, непомичног Ваздуха, Земље – непрегледне пустиње,  зачаране Ватре чији је непоновљиви сјај и врелину крила дубоко у својој утроби; била је Жена – Сестра али и Господарица безбројних демона који су лутали првобитном Тмином и чијим се телима хранила. Снагом исконске Женке упијала је у себе своју Браћу – Мужеве и тако бескрајно умножавала своју Моћ: моћ Смрти и Стрепње, моћ Неизрецивог и Крајњег, моћ Љубави коју још није осетио нико и каква више неће постојати никад…

…Летела је кроз првобитну Тмину, летела је срећно дрхтећи обавијена велом оностране Студени, летела је у самој себи и из саме себе истовремено ( ка сновима, заправо ка једном једином Сну ). Она, Мајка – Прародитељка светова, добро је знала да оно што истински настаје увек настаје из најдубљих нагона који се понављају у свим облицима живота, у свакој Свести, у свему Постојећем. Стога је одлучила да светковине коначног Рађања (тј. даривања Живота) одржава у пећинама које су подсећале на гробове, у бескрајним ноћима када је гутала чак и непоновљиви сјај који је крила у својој утроби. За то време њене очи биле су прекривене љубичастом копреном кроз коју се једва назирала унутрашњост пећина – гробова, али им се она ипак у некој наредној фази овог Процеса, увек непогрешиво враћала, вођена мистичним ритмом који је почивао у најудаљенијем кутку  њене унутрашњости и који је суштинкси одређивао њено Биће…

…Светковине у пећинама-гробовима трајале су дуго, толико дуго да је она заборављала на Време: осећала је само да – убијени у близини – она и Оно што је рађала заувек размењују своје енергије и да се остварује чудесна Моћ Промене, Моћ која омогућавала нераскидиви Спој: њховим рађањем она је истовремено и живо материјализовала и тајанствено  (п)остајала њихова тела, они су на неки непојаман начин све више сачињавали део њеног Тела. Не као њена Браћа-Мужеви, демони који су некада лутали првобитном Тмином, и чија је била Господарица, хранећи се њиховим телима; напротив, овога пута тај Спој више је наликовао Божанском Хермафродиту: једна двополна Душа у једном двополном Телу, као оваплоћење Љубави (при чему је она увек чинила јединствен, исконски пол). Зато је на пећинама-гробовима, по завршетку светковине коначног Рађања, увек записивала: ДУША ЈЕ КРВ И МЕСО, ДУША ЈЕ САМО ТЕЛО А ТЕЛО ДУША САМА…

…Светковине у пећинама-гробовима трајале су дуго, толико дуго да је она заборављала Време: заправо,у првобитној Тмини Времена није ни било (или га није било једино за њу?), али када су пећине-гробови почели да се претварају у оживелу земљу, којом је потекла и предивно зажуборила одлеђена вода, када су магични гласови који су творили тишину првобитне Тмине преобразили чисти прозирни ваздух што је познавао и тихе лахоре и ужасавајуће олује, када је најзад из своје утробе ослободила некада зачарану ватру, када се њен некадашњи лет трансформисао у неодређено лебдење, тада се заувек покренуло Време. Лебдећи сада кроз Време и посматрајући како се све Оно што је она створила упушта у борбу са њим, Лилит је схватила свој усуд. Усуд који се пре свега састојао у томе да њој, која је постојала одувек и која ће постојати вечно, беше намењено да створи Оно што је пролазно, непостојано, трошно. И схватила је она – мрачна Мајка, Сестра, Жена и Кћи – заправо представља исконску Светлост, светлост Искони, Искон и Светлост истовремено, у ствари. Исходиште и Увир, Почетак и Крај, сам Бескрај осветљен вечном Светлошћу која је зарила из ње, Светлошћу која је била њена права Природа, Светлошћу која је, уистину била Она – ЛИЛИТ…

… Поново је летела кроз првобитну Тмину, поново је летела кроз Бездан, поново је летела над мртвим световима које је она створила и које ће једном она пробудити дарујући им Живот. Поново је летела кроз првобитну Тмину, поново је летела срећно дрхтећи обавијена велом оностране Студени, поново је летела у самој себи и из саме себе истовремено (ка сновима, заправо ка једном једином Сну)…

 

Сава Дамјанов

Коментари

Коментари


Препоручујемо