САВА ПОСТ – ДАМЈАНОВ И БОГ | Жиг Инфо

САВА ПОСТ – ДАМЈАНОВ И БОГ

Као и обично, тога јутра Сава Пост – Дамјанов пробудио се трештен – пијан. Као и обично, био је огорчен, несрећан и избезумљен не само због лоше ракије са којом је претходне ноћи друговао, него и због лажних љубави, лажних пријатељстава, и уопште, због читавог једног лажног живота којим је живео а који заправо није био његов. Дакле, као и обично, дрхтећи читавим телом промолио је главу испод покривача и последњим остацима снаге урликнуо: – Боже, јесам ли ја у ствари човек или пичка?

Било је неке дубоке, усамљеничке боли у том метафизичко – онтолошком питању које је наш трагични јунак себи постављао готово сваког јутра обојеног алкохолом и мамурлуком. Ипак, овог пута догодило се нешто сасвим неубичајено, изненађујуће:  уместо очајничке тишине, која је увек представљала једини одговор трештено–пијаном Дамјанову, са дна празне ракијске флаше зачуо се дубоко–пискави глас!

– Ниси ти ни једно ни друго, мој Саво! Ти си ноторна швалерчина, ноторни алкохоличар и ноторни лажљивац, укратко: нежива материја, то јест материјализовано Небиће!

Потресен овако умним и истинитим речима, Сава Дмјанов је подигао свој азурноплави поглед ка небу и поново ослушнуо њихов карактеристичан, светлошћу обојен одјек. Да, да, наш трагични јунак није се преварио, он се, заправо, никако и није могао преварити: у читавој Васељени постојао је само један такав глас, само један такав одјек, само једно Створење које је могло казати Све а у суштини не рећи Ништа. Да, да: са дна  празне ракијске флаше, трештено–пијаном Дамјанову обратио се сам Бог, да му подари трачак наде, да му очајном покаже пут покајања, искупљења и коначног спасења! Све то је, наравно, било очигледно и јасно нашем избезумљеном, материјализованом Небићу, али ипак, и даље га је као мора притискало једно мучно, помало мрачно питање (чији је мрак, као контраст већ поменутом светлосном одјеку, најдубље болео): Зашто се свемогући Бог скрио управо на дно празне ракијске флаше, обраћајући му се одатле својим дубоко–пискавим гласом, а не са неба – како то ред и обичаји налажу (са неба ка коме је био уперен већ поменути азурноплави поглед)? Можда је Бог поступио баш тако стога што је добро знао колико је наш трагични јунак религиозан, па му је промисао открила да једино помоћу сопствене (Божје) еманације  из флаше  може тог јадника да намами на пиће и преобрати га у профану, аутентичну пијандуру?! Под утицајем наводне есхатолошке сумње, Дамјанов – јадник поново је урликнуо:

– Шта сам ти скривио, Боже? Зашто ме овако страшно искушаваш? Зашто су непознати твоји путеви? Зашто се од мене већ годинама скриваш на дну флаша, да би ми се тек сада указао?

– Мој Саво, – одговорио је патетично Бог.   – Од тебе сам се увек крио на дну неке флаше, јер сам знао да ћеш је попити до дна и тако сигурно допрети до мене; зато си ти, током свих ових година обојених алкохолом и мамурлуком, постао толико религиозан! Од сваког човека, знај, ја се кријем на другачијем, управо за њега подобном месту: тамо где ће ме сигурно уистину наћи и спознати! А Спознаја, то јест моје приказивање, то јест моја еманација, наступа онда када се пређе граница обичне људскости и тако уђе у предворје Посвећености. Дакле, у том смислу ти си, мој драги Саво, постао Посвећеник Лажи: лажних љубави (порок швалерације!), лажних пријатељстава (порок алкохолизма!) и уопште, читавог једног лажног живота којим си живео а који заправо није био твој (порок Небића). Пиће ту (као што видиш!) није било пуко искушење које је требало да те преобрати у профану, аутентичну пијандуру, напротив – оно је представљало твој пут до Порока, односно твој пут до Лажи, односно твој пут до Истине, односно твој пут до Мене, твог јединог правог Бога!

Лкежећи и даље – као и обично – у кревету, скрхан страхом од спознаје и несносне главобоље која ће ускоро – као и обично! – обузети сва његова чула, трештено-пијани Дамјанов пажљивије се загледао у празну ракијску флашу, да би – као и обично! – открио да она у ствари није сасвим празна, него да се на њеном дну, попут Бога, крије и неколико добрих гутљаја ракије. Зашто је то тако, лукаво се запитао у себи наше избезумљено, материјализовано Небиће? Зар је могуће да и добри Бог-Отац потајно воли да цугне, па стога увек на дну празне ракијске флаше од мене, трештено-пијаног, сакрива не само Себе већ и по коју капљицу, размишљао је Сава Дамјанов крајње констернирано, јер је таква могућност доиста вређала његова најдубља религиозна осећања. Или то, можда, Бог у лику Светог Духа казује властиту свемоћ, не Речима – које је вазда просипао као Сперму – него жељом да се приближи својој најсавршенијој творевини (Човеку), ако не дргуачије онда барем путем узвишене Љубави ка Алкохолу?! Све у свему, било је очигледно и јасно да ту постоји још једна онострана тајна коју би хитно требало разрешити (у циљу спасавања од мучнине, главобоље, мамурлука), па је стога наш трагично-јадни јунак још једном усмерио свој азурноплави поглед ка ракијској флаши и угледао призор који се ни највећим мартирима није указао. Наиме, инкримисана ракијска флаша сада је заиста била празна, али се на њеном дну ваљао трештено-пијани Бог, који је у међувремену, док се Дамјанов борио са теолошким проблемима, искористио шансу и смлатио неколико преосталих гутљаја ракије! На жалост, био је то управо Бог у свом трећем, највољенијем лику: дакле, не Отац, не Дух Свети, већ Син, Мученик-Син који је био толико пијан да је четкицом  за зубе прао дупе, покушавајући истовремно да виклером увије своје огромно спловило! Да, да: трештено-пијани Бог повраћао је у унутрашњи џеп сакоа и намигивао некој имагинарној, попрцљивој келнерици, што је нашег трагично-јадног јунака посебно разочарало јер су му ткаве ствари биле апсолутно стране! Ипак, драги Бог је триличан, у њему су Отац, Син и Дух Свети (како нас учи катихизис), помислио је Сава Дамјанов и то га је спасло од самоубиства, пошто је истог часа спознао  да је много трауматичније носити се са троличношћу, него – рецимо – с дволичношћу (са којом се он сам, као Посвећеник Лажи, непрестано носио). Зато је, истог часа, свом добром, Лажљивом Богу опростио пијанство и ситна лукавства, окренуо се на другу страну и мирно – без страха, огорчености и главобоље – захркао дубоким и праведним сном…

… Шта је било, шта се збило post-festum – тема је једне друге приче. Познато је само да је трештено-пијани Дамјанов, спознавши да post-festum увек долази неко разрешење, одлучио да се заувек веже за племенито-светачку титулу Пост, па стога ова прича и носи наслов САВА ПОСТ-ДАМЈАНОВ И БОГ,  а не једноставно САВА ДАМЈАНОВ И БОГ, или – евенутално – САВА ДАМАНОВ ЈЕ БОГ (што би можда било и најтачније с обзиром на скривени смисао сваке речи која је пошкрпала ову хартију).

Коментари

Коментари


Препоручујемо