Сећате се момка који је продавао оно што највише воли да би помогао болесној девојчици? Поново диже Србију на ноге | Жиг Инфо

Сећате се момка који је продавао оно што највише воли да би помогао болесној девојчици? Поново диже Србију на ноге

У Србији се десило да је неко остао без посла јер је био човек. Да, стварно се десило. Само, много опасније би било да Србија остане без Човека. Ово је прича о једном. Важна прича.

„Ја сам твоја искра бесамртна,
рече мени свијетла идеја“

… писао је Његош у „Лучи микрокозми“. Стихови које позајмисмо прва су позајмица у овој причи. Друга је једно ваше сећање.

Прошле године, баш негде у ово време, писали смо вам о необичном младићу. Јован Симић се зове. Решио је тада да, чим је чуо да његовој младој суграђанки из Београда, малој Нађи, треба неколико стотина хиљада евра за лечење опаке болести – нешто учини. Али, шта ту може један младић, са послом слабо плаћеним, који је притом дане проводио радећи у малом ресторану? Пала му је на памет једна идеја. Светла идеја, која многима не би: решио је да прода дресове које је годинама скупљао и да све што скупи поклони њој.

Решио да прода нешто што највише воли – да би помогао девојчици коју и не познаје.

И, чудо се десило.

На ту његову аукцију на коју смо вас уз малу помоћ Иве Андрића позвали, дошао је и онај обичан дивни свет, каквог итекако има код нас, а и неки чувени спортисти. Многи су донели дресове, а сви, колико су имали, новац. Куповао је дрес Звездаш од Партизановца, Партизановац од Звездаша, давале су шаком и капом и неке фондације, попут Блицове. Скупљено је толико десетина хиљада евра да је Нађино лечење могло да почне и, како сада ствари стоје, требало би ускоро и да се успешно приведе крају, а она настави да буде само дете, не више „болесно дете“.

А Јован Симић?

Јован Симић је толико радио на организацији тих аукција у Београду и Новом Саду да је понекад каснио на посао, или морао да истрчи са њега мало раније, па је на том послу – добио отказ.

Да, добио је отказ јер је био Човек.

Многи би тада закукали, запомагали, неки тражили везу, а неки ишли „у медије“, али…

Јован Симић је решио да уради нешто потпуно неочекивано:

Почео је да тражи начин да помогне још некоме.

Увидео је тешку ситуацију у основној школи „Радивој Поповић“ у Земуну. Није то обична школа, ни најмање, јер се у њој уче и васпитавају деца оштећеног слуха и говора. Њу похађају и малишани из престонице и из унутрашњости, од деце са оштећењем слуха, преко деце са говорно-језичким проблемима, до деце – са аутизмом.

Објекат у коме се они налазе је у… тужном стању. Земља нам је, просто, била упала у тужне године и средстава за обнову није било. А камоли за унапређење, како би се макар мало одржао корак са научним достигнућима и потребама деце са којом вредни наставни и управљачки кадар тамо свакодневно ради.

Јован је, и даље без посла, решио да не седи скрштених руку већ да баш за те малишане организује – „Спортски базар“. Замислио је да се на једном месту, у истом тренутку, окупе наши бројни спортисти и остали грађани, па да спортисти сами продају оно што имају од своје опреме и сувенира, а сви заинтересовани да се са њима друже и, колико могу да плате. Замислио је да сви заједнички учине један људски напор да се реновира школа која на посебан начин брине о посебној деци.

Само…

… био је сам.

Уствари, били су ту он – и једна светла идеја.

Баш пред овај празник који следи, или који је за нама ако се држите новијег календара а верником се сматрате, Јован је отишао у један београдски манастир, онај у коме је сахрањен и Патријарх Павле. Тихо је рекао „Помози… Ти знаш да је ово што хоћу да урадим – Добро. Не дај да бесмисао све обузме“.

Биле су то тако искрене речи, уочи празника у коме се прославља победа живота над смрћу, Доброг над ништавилом… Смисла над бесмислом.

Када се вратио кући, Јован је решио да од последњих парица које су му преостале сам зове спортисте који су дошли на прошлогодишње аукције. И, чуда су почела да се дешавају. Мала, али – права чуда.

Када би му легенде нашег спорта чуле глас, само су говориле „Легендо! Зови и – ту смо“. Фотограф Бранко Старчевић је онда помогао да се представници и фудбалских клубова Црвена звезда и Партизан фотографишу са малишанима из поменуте школе.

Да, одазвали су се Јовану спортисти – како би баш тебе, читаоче, о овој идеји обавестили. Учинио је то и капитен црно-белих фудбалера Саша Илић…

… и тандем са Маракане, Луковић – Анђелковић…

Учинили су то и, наравно, и кошаркаши Партизана..

… а, наравно, и кошаркаши Звезде.

Одазвао се и Младен Крстајић…

Ма, и једни и други, и трећи и четврти, одазвали су се Јовановом позиву да би обавестили баш тебе о овој светлој идеји.

Учинио је то, са радошћу, и ТВ водитељ Зоран Кесић.

Када су чули шта се дешава, свој долазак на Спортски базар најавили су одмах и актери популарне ТВ емисије „Државни посао“, који ће такође тада продавати неке своје сувенире, да би деци о којој је у овој причи реч и њиховој школи било боље. Да би им било – како и треба да буде.

Ма, чуда су почела – да се нижу!

Толико су се низала, да је ЈП Спортски центар Нови Београд изразио спремност да, на један мајски дан, у једну недељу, уступи за ову хуману причу ону чувену Халу спортова.

И… ту је ова прича на тренутак застала.

Да би свратила до вас.

Ако будете могли, дођите на „Спортски базар“ Јована Симића, младића чиста срца. Биће тамо и он, и силни наши спортисти. И деца, и јавне личности. И – једна жеља.

Истина, не зна се још како ће овај момак пронаћи пултове/столове на коме ће се све што спортисти (и јавне личности) продавати све то што донесу, како ће један обичан млади Београђанин обезбедити лекарску екипу која мора бити присутна на јавним скуповима како то прописи и налажу, нити како ће сам организовати обезбеђење. Али, ако можете у томе икако да му помогнете, материјално, финансијски, као појединац или представник компаније која би, ето, могла на пример да донира веш-машине уместо прастарих које школа користи, ако можете да урадите било шта, а можете бар нешто, макар да о овоме обавестите ваше пријатеље, па се међу њима нађе неко ко не жели да седи сркштених руку – јавите се Јовану мејлом на симиц.јованбг@гмаил.цом

Утрчите и ви, ових празничних дана, чиста срца у ову причу, која смислом побеђује бесмисао. Која из ништавила ствара нешто Добро. Утрчите у њу, слободно.

Утрчите и – ући ћете и у оне потоње стихове „Луче микрокозме“:

„Да, искра је свјетлост породила,
океан су капље саставиле!“

Да, стварно…

Хајде да будемо капље које стварају океан Добра.

(Можемо ми то.
Уосталом, искра је већ ту. Управо је пред вама).

Жиро-рачун школе
840-1833666-97
Прималац: ОШ Радивој Поповић
Комерцијална банка
Сврха: Донација
(Жиро рачун за уплате из иностранства објавићемо ускоро)

Д. Николић     Блиц

Коментари

Коментари


Препоручујемо