Србијанка Турајлић: Криви смо што смо се ућутали | Жиг Инфо

Србијанка Турајлић: Криви смо што смо се ућутали

Крајње је време да поново почнемо да говоримо „срам те било“ свима који то заслужују, па и интелектуалцима који ћуте, а који су дужни да мењају друштво набоље.

Ова влада мора да нађе паре за образовање. Мања је штета укинути пензије него смањити плате професорима, јер ако пропадне просвета, пропада цело друштво. Мора да се направи компетентан тим педагога који ће да прионе на реформу образовања на свим нивоима, поручује у интервјуу за “Блиц” професорка у пензији Србијанка Турајлић.

Какав сигнал политичари шаљу када, упркос притиску јавности и чињеници да нису испунили очекивања, одбијају да поднесу оставке?

– То је проблем који смо имали са свим властима. Они шаљу поруку бахатости, самовоље, осионости, која говори „ја сам на власти, не можеш ми ништа“. У природи је зато младог човека да и он схвати да му је животни циљ да и он дође на власт, па и њему нико неће моћи ништа. Ми смо друштво у коме нико не осећа обавезу да говори јавно о ономе што би била његова професионална одговорност.

Због чега је тако?

– Зато што се изгубио осећај срамоте. Нисмо више друштво у коме је срамота ћутати. Ми смо друштво у којем, ако неко није у неком пројекту, дилу, бизнису, ми га погледамо и кажемо: Јао, сиромах, није се снашао. Не кажемо: Алал вера, ово је честит човек који се држи своје професије. Кад се изгуби морална осуда у друштву, кажете: Што бих сад истрчавао и тако себи навлачио невољу. И онда ћутите. Када би више појединаца непрекидно излазило у јавност, онда би се можда нешто десило. Кад друштво престане да говори „срам те било“, људи крену линијом мањег отпора и ућуте. Појединац има обавезу према друштву и једини начин да то вратимо јесте да оно што знамо и видимо да није добро покушамо да јавном речју оспоримо и да се томе супротставимо или да променимо.

Да ли је проблем у мањку квалификованих појединаца?

– Има их и ја не мислим да су сви који су били паметни отишли из ове земље. Учествовала сам у школовању многих генерација и тврдим да су јако паметни отишли, али су јако паметни и остали. Они знају јако много. Нико их не пита, али из неког разлога не разумеју да је њихова обавеза да проговоре. Наравно, и власт чини све да они не проговоре. Подмићују их на ситно разним пројектима, тапшањем по рамену. Неки наседају из похлепе, неки из наивности, али пошто нема више друштвене критике, нико више не осећа обавезу да проговори.

Али свака критика се дочека као напад на државу.

– Политичари су, пошто немају капацитета да ураде нешто озбиљно, схватили да је начин преживљавања перманентна производња ванредног стања. Да бисте били у перманентном ванредном стању, морате да имате перманентне непријатеље. Начин преживљавања је да се иде из афере у аферу. Хапсим, не хапсим, прислушкују ме, не прислушкују, враћам или не враћам Шешеља, медији ме мрзе или ме не мрзе. Зашто бисмо имали емоције спрам политичара. Могу да мислим да је способан или неспособан, али емоције ту немам.

Шта је у овом случају – способни или неспособни?

– Мислим да нема капацитета. Постоји нека жеља, али и нека свест, а то би психолози требало да објасне, да “ја треба да урадим све”, што такође говори о лошем образовању. Да смо имали некакве школе у време док се премијер школовао, он би научио да је кључ у тимском раду. Премијер мора да установи шта је његов посао и да покуша да разуме ситуацију, овако тоне му брод, а он се окружио људима који имају везане руке, па не могу да му помогну. Он трчи по том броду и подмеће прсте на све стране, брод се пуни водом, он је непрекидно полухистеричан, а ефекта нема. Добар премијер би најпре одвезао људима руке, па рекао да свако ради свој посао. Не разумем ни чланове Владе који на то пристају.

А како вам у тој причи делује опозиција?

– Па, ми немамо опозицију. Имамо ДС која би могла, али одбија да буде озбиљна опозиција. Они морају да схвате да су изгубили изборе и да нема шансе да ико гласа за њих док им она нуди исте људе. Влада у сенци била је идеална прилика да промовише десет нових, јавности непознатих људи, младих, образованих, паметних, а она такве има и ја их познајем. На несрећу, власт је као неки магнет које нико није у стању да се одрекне. О странци Бориса Тадића не бих ни да говорим, он је урадио шта је урадио. Схватам да је јако тешко изгубити изборе од актуелног председника и онда морате озбиљно да размислите о свему, али ми се чини да ту таква рефлексија није направљена. Ту је и Нова странка са неким људима који до сада нису били на власти и, без обзира на симпатије које имам према Зорану Живковићу, мислим да би странци било боље кад би демисионирао. Да ли од њих може нешто да се направи, тешко је рећи.

Вишемесечни штрајк у просвети не нуди наду?

– Штрајк наравно није добар. Директно је оштетио децу која тренутно иду у школу, али се поставља питање, ако је стварно такво стање у просвети и та врста небриге државе према просвети, да ли су у бољој позицији она деца која су имала регуларне часове? Суштина је да живимо у земљи којој уопште није стало до образовања. Власти није стало до образовања, јер се у супротном не би овако понашала, али и друштво је потпуно спремно да гледа како се професија уништава, понижава, омаловажава. Нико их ни са стране није подржао и рекао да су у праву.

Шта би требало урадити да би се стање побољшало?

– Морамо од наставника направити личност од које најдиректније зависи будућност у овој земљи. За њих би се нашао и новац, али бисмо имали и друштво у којем се запошљава знањем, а не партократијом.

Да ли је урађено било шта у том правцу?

– Много сам очекивала од министра Вербића и имам утисак да он и даље зна шта би у образовању требало да се уради. Међутим, он или нема подршку Владе или није у стању да се избори за ту подршку, па ми није јасно шта ради на том месту. Пошто није добио подршку у Влади, човек његовог знања и његовог образовања онда поднесе оставку и каже да у Влади у којој нема заинтересованих за образовање он нема шта да ради.

Скландалозне идеје

Најављено је увођење дуалног образовања. Шта мислите о томе?
– Наравно да мислим да је то потпуни скандал. Не могу да схватим да неко дође на ту идеју. Сетимо се оне кинеске пословице: Ако даш човеку рибу, нахранио си га за један дан, ако га научиш да пеца, нахранио си га за цео живот. Ово је давање рибе, један у низу популистичких потеза који ће вероватно једном броју деце обезбедити радна места, сви ћемо се сликати и бити задовољни, па ће ту децу заборавити. Очекивала сам да ће педагози скочити до неба и са бољим аргументима од мојих објаснити зашто је то недопустиво. 

Ана Роланд     Блиц

Коментари

Коментари


Препоручујемо