Стварно искрено опроштајно писмо пријатељу Влади Дивљану | Жиг Инфо

Стварно искрено опроштајно писмо пријатељу Влади Дивљану

Заборавила сам да ти кажем….

Осма Београдска гимназија, ми у клупи причамо на часу географије код Пљуце, ти ми кажеш: „Невенче, срећан сам, купио сам моју прву праву гитару“.

Ја се кришом смешкам, да не види Пљуца, шапућем ти да је то баш супер. Питаш ме да ли знам како ти се зове гитара. Смејем се, одговарам да појма немам, смејемо се заједно, кријући се иза глава Владе Галића и Срђана Шапера, који су седели испред нас.

Запамти Невенче гитара се зове Gibson les paul deluxe“ шапућеш ми уз осмех поносног власника такве гитаре. Ја се смешкам, кажем ти:“Ма шта ме брига како се зове гитара, важно је да је теби добра„.

Професор нас опомиње да се смиримо, лупа неким штапом којим је показивао градове на мапи док предаје. Ми ућутасмо за који минут, па настависмо, ти се благо примичеш и поново ми шапућеш:“Невенче, ти мораш да знаш у пола дана и у пола ноћи како се зове моја нова гитара.“ Опет се смејем, кажем да понови, да запамтим. Тераш ме да поновим за тобом, реч по реч. Звонило је, Пљуца завршава предавање, ја устајем и поносно ти кажем: „Твоја нова гитара зове се Gibson les paul deluxe!“ Смејемо се обоје, ти ме грлиш, сав важан и додајеш:“Никада то не смеш да заборавиш!

Ја се смејем наглас, мали је одмор, граја у учионици, ти сав срећан поново ме питаш како ти се зове гитара, ја уредно одговарам. Ту нашу детињу срећу, смех, искреност и све остало шта нам је живот донео касније обома, делили смо кад год смо се видели и чули. Знао си да кажеш да је то пријатељство још из школских дана оно право…да смо се давно упознали, да понекад можемо и да ћутимо заједно, а да се разумемо.

И када си ме звао и саопштио да си болестан, чак и то си рекао онако олако, тешио си мене, да се не секирам, проћи ће, убедио си ме да си добро, да имаш ускоро концерт у Љубљани и да се добро осећаш, да добро подносиш све терапије.

Невенче, не брини, ово ће да прође, а и свирка ме кренула“ биле су твоје речи, као да си мене храбрио….Чак и када си ме звао из болнице у Бечу о болести је било само пар реченица, а све остало смо се смејали као некада….сетио си се нашег шушкања у клупи, преписивања на писменим вежбама….причали смо о свему кроз шта смо заједно прошли и после гимназије, о мом одласку у Америку, у Чикаго.

Смејао си се гласно, сетио си се како нас је Пљуца назвао једном приликом „Чикашком мафијом“ јер смо били „немогући„, тј. причали смо на часу. „И ето Невенче оде ти у Чикаго, тамо ти је место, давно је то Пљуца добро проценио“ говориш ми кроз смех, оним твојим умирујуће господским гласом. И ја сам се смејала и чудила како се свега сећаш.

То је био наш последњи разговор.

Писао си ми и да си дошао кући из болнице и да си мало боље, ја сам ти слала разне рецепте, шта год нађем да би могло да ти користи…..али најважнију ствар сам заборавила да ти кажем, а то је да и дан данас, у пола дана и у пола ноћи знам име твоје прве праве гитаре.

Gibson les paul deluxe одзвања ми сада у глави, овде далеко од Београда, не желим и нећу да мислим да те више нема, хоћу да верујем да ме сада чујеш….

Невенка Зикић

приредио Д.Ј.П.  фото: Facebook

Коментари

Коментари


Препоручујемо