ТЕХНОЛОГИЈА НАС ЈЕ УНИШТИЛА Зашто људи више немају храбрости за лудачку љубав? | Жиг Инфо

ТЕХНОЛОГИЈА НАС ЈЕ УНИШТИЛА Зашто људи више немају храбрости за лудачку љубав?

582746_iphone-1283665-1920_f

„Моја пратетка Зорка крајем педесетих година прошлог века фатално се заљубила у дечка из суседног села. Она је била фазон мене, за љубав дајем све, одјебите традицијо, обичаји, одјебите суседи и родбино.

Сплетом тадашњих несретних околности он је морао побећи у Аустралију. Сложио јој је патничке фазоне: “Зорка одлазим, вратит ћу се по тебе, чекај ме, не удај се, не рађај синове фукари.“
Зорка је ладно одговорила: Ја ћу доћи за тобом.

Прича мени то моја пратетка Зорка пре неколико година, сетим се тога случајно вечерас и мени у глави мој посљедњи „дејт“.

Имам 25 година, мобилни, „вибер“, Фејсбук, „Whatsapp“ и сва остала чуда која омогућавају да се Драги и ја договоримо кад ћемо, шта и где. И договарамо се читав дан, где ћемо, шта ћемо, шта ће он обући да не би било ко задњи пут (он у тренерци, ја у хаљини) и све остале бољке које замарају данашњи свет. Али, то није поента ове приче.

Тетка Зорка има 17 година. Полуписмена је девојка у дувањском селу. Покупи оно мало ствари што има, пешке иде до града, па са аутобусом, па с возом, па бродом путује три месеца. Без мобилног. Без вибера. Без Фацебоока. Без тачног договора. Она је једноставно рекла да ће доћи, а он је једноставно рекао да ће је чекати тамо.

Неписменост. Одећа сељанке. Аутобус. Воз. Брод и пучина три месеца.

И били су заједно скоро 60 година.
Он ју је једноставно чекао, и она је једноставно отишла за њим.

Је ли таква луђачка љубав изумрла? Шта нам се то догађа? Ко је нама искомпликовао животе?

Зашто завршавамо у браковима без љубави, а у руци данас држимо читав свет?

Зашто завршавамо у везама где се љубав само прижељкује, у којима се само трудимо да заволимо некога?

Зашто остајемо с онима који нас газе и варају? Зашто лажемо о плодним и неплодним данима? Зашто правимо децу да би задржали цуру или дечка?

Зашто остављамо оне које волимо зато што су на хранидбеном ланцу испод нас?

Зашто понижавамо оне који нас воле?

И главно питање, које ми ових дана и нарочито ових ноћи, не излази из главе: Зашто данас кад имамо мобилни, вибер, фејс, ауто, 50 евра за аутобуску карту, слободу кретања, слободан викенд ми немамо храбрости отићи тамо где желимо? Зашто немамо храбрости оставити све што имамо за љубав, и зашто никад нисмо сигурни да нас та љубав стварно чека?

Немам појма.

Али знам да је свет овако ружно место само зато што пречесто немамо храбрости некоме рећи: “Чекај ме, доћи ћу по тебе.“ Зато што немамо храбрости ни чекати ни отићи.

Гарантујем вам својим животом, свет је огавно место зато што људи више немају храбрости за лудачку љубав.

Дуго нисам видела тетку Зорку, али добро памтим што ми је тада рекла на крају приче: Сине, у свему је дозвољено бити кукавица, осим у љубави. У љубави не буди кукавица, и никад не воли кукавице.“

 

Марина Радос

Коментари

Коментари


Препоручујемо