Ударнички рекордер: Миодраг Милошевић – Руле из Умчара | Жиг Инфо

Ударнички рекордер: Миодраг Милошевић – Руле из Умчара

Радне акције су неодољиве. Ко није био, тај то не зна. Живот, младост, друштво… Клопа, маренда, песма… Блиц љубави, а то су најлепше љубави..

Да ли сте знали да један апсолутни рекордер у старој Југославији по учешћу на радним акцијама управо живи у Умчарима?

 Неко проклетство да људи који су рођени на нашој општини су више познати у другим крајевима него код нас, ни њега није заобишло. Виђају га свуда, од чувања паркинга на разним манифестацијама, испод шатора, у центру Умчара је стално… Који путују на неке организованије „туре“ говоре да су и њега видели управо тамо. Када млађи упитају старије ко је тај чика, одрасли одговарају „ма пусти њега, то је Руле“. Овом реченицом млађи схватају да је он човек који, можда, није баш за пример. Грешка старијих генерација или не, али једна људска легенда може пасти у заборав управо због таквих одговора.

И баш ту легенду смо нашли недавно,  сасвим случајно, у Гроцкој и решили смо да Вам га представимо, јер он је човек који је изузетно скроман и  о својим делима не прича на сав глас.

 Ја сам волео да градим земљу, да она буде лепа као што је и била. Мени није било тешко да копам одавде до Сарајева – прича Миодраг Милошевић звани Руле, из Умчара.

Руле је, како каже, на акцијама провео укупно 115 месеци и за то време добио 104 ударничке значке.

– Неке акције су трајале по месец дана, неке по седаманест месеци, на некима сам добијао по две, на некима и по четири ударничке значке. Прва акција на којој сам био је она у Скопљу, тада сам имао девет година, тамо су ме одвели. После сам чак и из школе бежао да одем до другара бригадира. У Умчарима је направљено бригадирско насеље, када се градио аутопут Београд- Ниш, и ја сам тада њима био домаћин. Учитељица када побегнем са часова, дође право у насеље да ме тражи. Свирало нам је Бијело Дугме на Козари, били су месец дана са нама. Ми смо микрофон, ми не знамо да копамо, казали су нам Бебек и Бреговић који су нам свако вече музицирали на бини коју смо сами направили у шуми – сећа се Руле.

Друга Тита је видео много пута. У Загребу на Сави, на Сутјесци, на Неретви, а до дана данашњег он је незаобилазни посетиоц Тиовог гроба сваког „Дана Младости“.

– Сваке године одлазим на Титов гроб и одлазићу док сам жив. Оно што ме посебно радује јесте све већи број младих који су почели да долазе, каже Руле.

 О другу Титу има само речи хвале:

– Причао сам са њим, волео је он друштво и ћаскање. Био је председник републике, али је био светиња. Клањали смо му се сви. Кад је умро, били смо сви тужни, падала је киша од Љубљане до Београда. Тридесет и три година га нема, а у срцу ми је још, ко да га има. Треба да се окренемо сви томе, да га опет волимо.

Последња акција на којој је радио је била у Словенији 1990 године.

– Копали смо неке канале и онда је почо рат. Рекли су ми само: Руле, иди спавај. Написали су ми беџ: „Слободан си“ – сећа се.

Најлепше му је било на прузи Шамац-Сарајево, носао је, каже, „по два прага за шине“, а тешко се после навикао на безакцијашки живот.

– Научио сам да зујим, сад идем по вашарима, чувам шаттре, паркинге, будем гратис редар на „Жикиној шареници“ и у емисији „Једна песма, једна жеља“. Музика и Титови филмови спаковани су ми у коферу, спавам понекад испред Куће цвећа када су годишњице. Није ми то тешко. Ишао сам једном пешке из Кумровца за Београд. Нисам се посебно припремао. Само сам себи рекао: „Цепај, Каталински!“

Бригадири се скупљају сваке године 4. априла у Кикинди, и он је тренутно најстарији од свих.

– Лепо би било да данас има акција, само не знам коме би певали – закључује Руле.

 Руле каже и да смо га сада нахватали на брзину, те би он желео да му будемо гости код њега кући. Хтео би да нам покаже сво ордење и знаменитости које има, а које је стекао за време ових радних акција.

Коментари

Коментари


Препоручујемо